Nisi glavni lik svog života — ti si urednik: kako tuđi pogledi menjaju način na koji doživljavamo svet

Postoji jedna neprijatna mogućnost o kojoj retko razmišljamo: možda mnoga iskustva za koja verujemo da su potpuno naša više ne doživljavamo neposredno.

Putujemo na mesto koje smo već videli stotinu puta na internetu. Sedamo u restoran čiji meni već znamo napamet. Dolazimo pred znamenitost i gotovo instinktivno stajemo na isto mesto sa kog su hiljade ljudi pre nas napravile istu fotografiju.

A onda podižemo telefon.

U tom trenutku više ne posmatramo samo ono što je ispred nas. Počinjemo da zamišljamo kako će ono što vidimo izgledati drugima.

Nemački sociolog Niklas Luhmann možda nikada nije video Instagram, TikTok niti svet turističkih vlogova kakav postoji danas, ali njegova teorija pruža izuzetno zanimljiv okvir za razumevanje upravo ovog fenomena. Luhmann (1927–1998), jedan od najuticajnijih nemačkih sociologa 20. veka i dugogodišnji profesor Univerziteta u Bilefeldu, razvio je sistemsku teoriju društva u kojoj je posmatranje imalo posebno mesto.

Jedan od pojmova povezanih sa njegovom teorijom jeste posmatranje drugog reda: ne posmatramo samo neku stvar ili događaj, već posmatramo kako ih posmatra neki drugi posmatrač. Drugim rečima, ne gledamo samo svet — počinjemo da gledamo kako ga drugi gledaju.

U digitalnom dobu ta ideja dobija gotovo uznemirujuću svakodnevnu dimenziju.

Više ne gledaš samo svet. Gledaš sebe kako ga gledaš.

Zamislite da stojite ispred Koloseuma.

Prvi nivo iskustva bio bi jednostavan: vidite građevinu, primećujete njenu veličinu, kamen, svetlost, ljude oko sebe. Možda razmišljate o istoriji. Možda vam je vruće. Možda ste jednostavno impresionirani.

Ali onda uzimate telefon.

Odjednom se pojavljuje drugo pitanje:

Kako ovo izgleda na fotografiji?

Zatim treće:

Kako ja izgledam na toj fotografiji?

A onda još jedno:

Kako će drugi ljudi videti mene dok gledaju ovu fotografiju?

To je trenutak u kojem neposredno iskustvo počinje da dobija još jedan sloj.

Vi više niste samo osoba koja nešto vidi.

Postajete osoba koja zamišlja publiku koja posmatra osobu koja nešto vidi.

To je savremena, svakodnevna ilustracija onoga što koncept posmatranja drugog reda može da nam pomogne da razumemo.

Večera počinje pre nego što sednete za sto

Recimo da mesecima želite da posetite novi restoran.

Konačno rezervišete sto.

Međutim, pre nego što ste uopšte ušli kroz vrata, već ste videli meni na internetu. Pogledali ste desetine fotografija hrane. Videli ste enterijer iz pet različitih uglova. Znate koji sto ima najbolji pogled. Videli ste šta su naručili vaši prijatelji.

Možda ste čak pročitali recenzije ljudi koje nikada niste upoznali.

Kada konačno stignete, iskustvo više nije potpuno nepoznato.

Na neki način ono je već unapred učitano.

Ne dolazite samo da otkrijete restoran.

Dolazite da proverite da li odgovara predstavi koju ste već izgradili.

A onda stiže hrana.

Pre prvog zalogaja pomerate tanjir. Tražite bolju svetlost. Pomerate čašu. Telefon izlazi na sto.

I događa se nešto neobično.

Više ne pokušavate samo da sačuvate uspomenu.

Počinjete da proizvodite sliku uspomene.

Cilj je često fotografija koja treba da izgleda spontano, prirodno i nenamontirano — iako je sam trenutak pažljivo namešten.

Večera može da postane mala predstava pre nego što ste uzeli prvi zalogaj.

Kada uspomena postane sadržaj

Fotografisanje samo po sebi nije problem.

Ljudi su čuvali uspomene mnogo pre društvenih mreža.

Razlika nastaje kada zamišljena publika počne da ulazi u iskustvo pre nego što je iskustvo završeno.

Više ne pitamo samo:

„Da li mi je lepo?“

Već i:

„Da li ovo izgleda kao da mi je lepo?“

Ne pitamo samo:

„Da li mi se ovo mesto dopada?“

Već:

„Da li je ovo vredno objave?“

Tada se pogled postepeno okreće.

Više ne gledamo samo sopstvenim očima. Počinjemo da gledamo očima publike koju smo možda sami stvorili u svojoj glavi.

Publike koja će proceniti fotografiju.

Publike koja će videti putovanje.

Publike koja će možda reagovati, lajkovati, ignorisati ili upoređivati.

Iskustvo više nije samo iskustvo.

Postaje potencijalni sadržaj.

Japan koji ste već videli pre nego što ste stigli

Ovaj fenomen postaje još jasniji kada ga prenesemo sa jedne večere na čitavo putovanje.

Zamislite da planirate Japan.

Pre nego što rezervišete let, pogledali ste možda desetine ili čak stotine vlogova različitih autora.

Već znate hramove.

Znate prodavnice ramena.

Znate gde treba stati da biste fotografisali planinu Fudži.

Znate koji ugao ljudi koriste kod poznate raskrsnice.

Znate kako izgleda torii kapija u vreme zalaska sunca.

Kada konačno sletite, postoji rizik da više ne otkrivate Japan.

Počinjete da potvrđujete snimke koje ste već videli.

Unapred znate koje fotografije želite.

Putovanje može da se pretvori u spisak scena koje su drugi ljudi već označili kao vredne gledanja.

„Moram da napravim ovu fotografiju.“

„Moram da posetim ovo mesto.“

„Moram da jedem baš ovde.“

Ne zato što ste ih sami otkrili, već zato što ste unapred naučili kako bi jedno „pravo“ putovanje trebalo da izgleda.

Mona Liza i more podignutih telefona

Muzeji možda pružaju još jasniju sliku.

Stanete pred poznato umetničko delo i oko vas se podigne desetine telefona.

Čovek može da se zapita: šta zapravo posmatramo?

Sliku?

Ili dokaz da smo bili pred slikom?

Postoji velika razlika između te dve stvari.

U prvom slučaju predmet pažnje je delo.

U drugom slučaju predmet pažnje polako postaje buduća reprezentacija našeg prisustva pred tim delom.

To ne znači da je fotografisanje pogrešno. Ali sociološki je zanimljiv trenutak u kojem dokumentovanje iskustva počinje da zauzima mesto samog iskustva.

Ovo nije samo pitanje sujete

Bilo bi previše jednostavno objasniti sve narcizmom.

Problem je zanimljiviji.

Radi se o promeni načina na koji obrađujemo stvarnost.

Ranije je redosled češće izgledao ovako:

Čovek negde ode, nešto vidi, stvori sopstveni utisak, a tek onda čuje šta drugi misle.

Danas taj redosled veoma lako postaje obrnut.

Prvo vidimo tuđe fotografije.

Zatim tuđe video-snimke.

Tuđe ocene.

Tuđe preporuke.

Tuđe reakcije.

A tek onda dolazimo na mesto.

Drugim rečima, između nas i sveta umeće se još jedan sloj — tuđe posmatranje sveta.

Luhmannova teorija ne govori da postoji nekakav čist, potpuno neposredan pogled oslobođen svih društvenih uticaja. Naprotiv, njegova teorija posmatranja naglašava da svaki posmatrač koristi određene razlike i perspektive i da zato svako posmatranje ima sopstvene „slepe tačke“. Drugi posmatrač može da vidi kako prvi posmatra, ali ni on nema pogled „niotkuda“.

Upravo zato je digitalni svet sociološki toliko zanimljiv.

Sada možemo gotovo beskonačno da posmatramo posmatranje drugih ljudi.

Profil više nije samo nalog — postaje projekat identiteta

Putovanja i restorani su samo početak.

Isto se može dogoditi sa identitetom.

Na društvenim mrežama imamo profil.

Biramo fotografiju.

Biramo šta ćemo objaviti.

Nešto brišemo.

Nešto ostavljamo.

Naglašavamo određene delove života, dok druge gotovo potpuno izostavljamo.

A zatim posmatramo reakcije.

Bez obzira na to da li ih svesno pratimo ili ne, lako je početi da zamišljamo kako drugi čitaju našu digitalnu verziju.

„Kako ovo izgleda?“

„Šta će pomisliti?“

„Da li ovo odgovara slici koju želim da ostavim?“

Identitet tada može početi da liči na nešto što stalno uređujemo, umesto na nešto što jednostavno živimo.

Savremeni primer društvenih mreža nije Luhmannova doslovna tvrdnja — on je umro 1998. godine — već primena njegovog teorijskog okvira na novo komunikaciono okruženje. Njegova sistemska teorija ipak jeste snažno usmerena na komunikaciju, posmatranje i način na koji društvo opisuje samo sebe.

Nisi samo onaj koji živi — posmatraš sebe kako si posmatran

Tu dolazimo do najneobičnijeg dela.

Čovek može istovremeno da bude učesnik sopstvenog života i njegov zamišljeni gledalac.

Sedite u restoranu, ali već zamišljate fotografiju.

Putujete, ali već zamišljate objavu.

Doživljavate trenutak, ali istovremeno razmišljate kako taj trenutak izgleda spolja.

Drugim rečima:

ne živite samo trenutak — gledate sebe kako živite trenutak.

A ponekad idete još dalje:

gledate sebe onako kako zamišljate da vas gledaju drugi.

To je moćna forma samoposmatranja.

I može neprimetno menjati ponašanje.

Ali Luhmann nije govorio o sudbini

Važno je ne pretvoriti sociološku teoriju u fatalističku poruku.

Ovo nije životna presuda.

Čovek nije osuđen da svaki trenutak provede gledajući sebe kroz zamišljene oči drugih.

Možemo promeniti redosled.

Otići negde pre nego što pogledamo pedeset vlogova.

Ući u restoran bez proučavanja celog menija.

Prošetati ulicom bez traženja „najinstagramičnijeg“ ugla.

Dozvoliti mestu da nas iznenadi pre nego što odlučimo kako ćemo ga fotografisati.

Ponekad ostaviti telefon u džepu nekoliko minuta duže.

Ne zato što je tehnologija loša.

Već zato što nešto možemo prvo iskusiti, a tek onda pretvoriti u sadržaj.

Iskustvo pripada tebi pre nego publici

Možda je najzanimljivija lekcija upravo ova:

živi svoj život za sebe, a ne za publiku koju si možda samo zamislio.

Istraži svet bez scenarija koji je neko drugi već napisao.

Pogledaj nešto pre nego što proveriš kako bi trebalo da izgleda.

Probaj hranu pre nego što pročitaš šta treba da misliš o njoj.

Dozvoli sebi da ti se neko mesto ne dopadne čak i ako ga svi drugi obožavaju.

Dozvoli sebi i da voliš nešto što nije popularno.

To nije pokušaj da se pobegne od društva. Takav beg ionako nije realan.

To je pokušaj da se ponovo uspostavi jednostavan redosled:

najpre iskustvo, zatim sadržaj.

Jer putovanje nije nastalo zbog fotografije.

Večera nije nastala zbog objave.

A vaš život ne mora da bude beskonačna audicija pred publikom koju možda nikada niste ni upoznali.

Možda zato najbolja verzija početne rečenice nije:

„Nisi glavni lik svog života.“

Već:

Ti nisi samo glavni lik. Ti si i urednik — ali ponekad je zdravo prestati sa uređivanjem i jednostavno pogledati šta se nalazi ispred tebe.

O tome kako sitne psihološke navike mogu promeniti to kako nas drugi doživljavaju pišemo u tekstu 5 malih psiholoških poteza koji mogu potpuno da promene način na koji vas ljudi doživljavaju, a o vezi između samopouzdanja, granica i toga kako nas drugi vide pišemo u tekstu 9 navika koje mogu da deluju privlačno.