Šta Jung kaže o osobi koja te voli — ali nikad neće biti sa tobom

Postoje odnosi koji se nikada ne pretvore u vezu, a ipak ostave dublji trag od nekih veza koje su trajale godinama.

Dvoje ljudi mogu da osećaju snažnu privlačnost. Mogu da se razumeju gotovo bez reči. Mogu čak otvoreno da priznaju da među njima postoji ljubav — a ipak nikada ne naprave zajednički život.

Tada se javlja jedno od najtežih pitanja:

Ako me zaista voli, zašto nije sa mnom?

Internet je poslednjih godina prepun odgovora koji se pripisuju Karlu Gustavu Jungu: da je takva osoba „došla da te probudi“, da je „ogledalo tvoje duše“ ili da „neke ljubavi nisu namenjene da ostanu“.

Problem je što Jung te rečenice nije napisao.

Ali ono što je zaista pisao o ljubavi, projekciji i nesvesnom možda je još zanimljivije.

Jung nije tvrdio da je svaka nemoguća ljubav „sudbinska“

Jedan od njegovih važnijih tekstova o ljubavi jeste predavanje „The Love Problem of a Student“, koje je najverovatnije održao studentima Univerziteta u Cirihu u decembru 1922. godine, a na engleskom je prvi put objavljeno 1928. Kasnije je ušlo u 10. tom njegovih Sabranih dela, Civilization in Transition.

Jung tu ljubav opisuje kao izuzetno snažnu silu ljudskog života, ali je ne predstavlja kao romantičnu magiju koja automatski opravdava svaku opsesiju.

Naprotiv.

Za Junga, duboka ljubav podrazumeva odgovornost, izbor, odricanje od drugih mogućnosti i spremnost da osećanje dobije konkretan oblik. U istom tekstu povezuje ozbiljnu ljubav sa obavezivanjem, a ne sa beskonačnim životom u mogućnosti „možda jednog dana“.

To menja pitanje.

Možda nije najvažnije:

„Da li me ta osoba voli?“

Već:

„Šta je spremna da uradi sa tom ljubavlju?“

Jer osećanje i odnos nisu isto.

Možeš iskreno voleti nekoga — i ipak ne izabrati život sa njim

Ovo je neprijatna činjenica koju romantična kultura teško prihvata.

Ljubav sama po sebi ne rešava razlike u vrednostima, postojeće brakove, decu, geografsku udaljenost, životne ciljeve, strah, emocionalnu nedostupnost ili odluku druge osobe da ne menja svoj život.

Čovek može nešto osećati i istovremeno odlučiti da to osećanje neće pretvoriti u odnos.

To ne znači automatski da laže.

Ali isto tako znači da intenzitet njegovih osećanja ne sme biti važniji od realnosti njegovih postupaka.

U eseju „Marriage as a Psychological Relationship“ iz 1925. godine, kasnije uključenom u 17. tom Sabranih dela, Jung pravi važnu razliku: pravi psihološki odnos zahteva određen stepen svesti o sebi i drugoj osobi.

Drugim rečima, nije dovoljno osećati.

Moramo biti sposobni da vidimo ko je čovek ispred nas, a ne samo šta on predstavlja u našoj unutrašnjoj priči.

I tu dolazimo do jednog od najvažnijih Jungovih pojmova.

Možda ne patiš samo za osobom — već i za onim što si u nju smestio

Jung je smatrao da u ljubavi često dolazi do projekcije.

U pomenutom eseju objašnjava da nesvesne unutrašnje predstave možemo projektovati na osobu koju volimo i da upravo takva projekcija može biti jedan od snažnih izvora strastvene privlačnosti. U njegovoj terminologiji to su bili anima i animus — pojmovi formulisani u izrazito rodnom jeziku njegovog vremena.

Savremena psihologija Jungovu anima/animus teoriju ne tretira kao empirijski dokazanu činjenicu. Međutim, širi fenomen koji je opisivao — idealizovanje druge osobe i pripisivanje joj sopstvenih želja, potreba i fantazija — ostaje psihološki veoma relevantan.

Zato osoba koju „ne možeš da imaš“ ponekad postaje psihološki ogromna.

Više nije samo čovek.

Postaje budućnost koju si zamišljao.

Život koji nisi živeo.

Hrabrost koju nemaš.

Sloboda koju želiš.

Nežnost koja ti nedostaje.

I zato gubitak te osobe ponekad boli kao da gubiš deo sebe.

Jungovska interpretacija tada ne bi glasila: „To je tvoja srodna duša.“

Pre bi glasila:

„Pogledaj šta je ta osoba probudila u tebi.“

To je mnogo zahtevnije pitanje.

Savremena psihologija objašnjava zašto „nemoguća ljubav“ može biti toliko jaka

Ovde Jung dobija zanimljiv nastavak u modernoj nauci.

Socijalni psiholog Arthur Aron i saradnici proučavali su neuzvraćenu ljubav i utvrdili da njen intenzitet zavisi, između ostalog, od toga koliko vrednim zamišljamo potencijalni odnos i — što je posebno važno — koliko verujemo da ipak postoji mogućnost da se odnos jednog dana ostvari. U njihovoj studiji neuzvraćena ljubav bila je češća kod osoba koje su prijavljivale anksiozno-ambivalentni obrazac vezivanja.

To objašnjava zašto je „skoro“ često psihološki teže od jasnog „ne“.

Kada postoji 0% nade, psiha vremenom počinje da prihvata gubitak.

Ali kada postoji 5%, 10% ili 20% mogućnosti — pogled, poruka, povremeni susret, rečenica „u nekom drugom životu“, „da su okolnosti drugačije“ — mozak stalno dobija razlog da priču ne zatvori.

Neizvesnost može održavati vezanost.

Mozak ne prestaje da želi samo zato što je dobio odbijanje

Helen Fisher, Arthur Aron i saradnici su 2010. koristili funkcionalnu magnetnu rezonancu kod 15 osoba koje je partner nedavno odbacio, ali koje su i dalje tvrdile da su snažno zaljubljene.

Kada su gledale fotografiju osobe koja ih je odbila, aktivnost se pojavljivala u sistemima povezanim sa motivacijom, nagradom, dobicima i gubicima. Autori su zaključili da romantična strast može ostati aktivna čak i kada ljubavna veza više nije dostupna. Studija je bila mala i njene rezultate zato ne treba preuveličavati, ali ona pruža zanimljivo objašnjenje zašto racionalno „znam da je gotovo“ i emocionalno „još ga/je želim“ mogu dugo postojati istovremeno.

Drugim rečima:

odbijanje ne mora odmah ugasiti želju. Ponekad je privremeno pojača.

A šta ako te zaista voli?

Ovo je možda najvažniji deo.

Nemojmo svaku nedostupnu ljubav proglasiti projekcijom.

Ponekad između dvoje ljudi zaista postoji obostrana ljubav.

Ali postoje i granice.

Neko može da te voli i ipak izabere porodicu koju već ima.

Može da te voli i da ne želi isti život kao ti.

Može da te voli, ali da nije spreman da podnese cenu koju bi zajednički život zahtevao.

Može čak da te voli i da shvati da vas dvoje zajedno ne funkcionišete dobro.

Ljubav nije isto što i kompatibilnost.

A još manje je isto što i odluka.

Savremena istraživanja neuzvraćene ljubavi dodatno upozoravaju da dve strane istog odnosa često potpuno drugačije tumače ono što se dogodilo. U klasičnom istraživanju Roya Baumeistera i saradnika osobe koje su volele često su smatrale da su dobijale signale uzvraćenih osećanja, dok je druga strana mnogo češće verovala da je pokušala da postavi granicu.

Zato je opasno graditi život oko pretpostavke:

„Znam da me voli, samo ne može da bude sa mnom.“

Možda je tako.

Ali jedini pouzdan podatak jeste ono što osoba jasno kaže i dosledno radi.

Najteža Jungova lekcija nije kako da dobiješ tu osobu

Već kako da povratiš sebe.

Ako nekoga ne možeš da imaš, postoji iskušenje da godine provedeš analizirajući njega:

Zašto se plaši?

Zašto se povlači?

Zašto se vraća?

Da li će se predomisliti?

Da li me ipak voli?

Jungov pristup bi pažnju postepeno vratio na tebe.

Zašto je baš ova osoba dobila toliku moć u tvom unutrašnjem svetu?

Šta predstavlja?

Koji deo života si vezao za nju?

Šta veruješ da možeš da osetiš samo pored nje?

I šta bi se dogodilo kada bi ono što si projektovao na tu osobu počeo da razvijaš u sebi?

To je trenutak u kojem nemoguća ljubav može prestati da bude zatvor i postati informacija.

Neke ljubavi jesu stvarne — ali nisu odnosi

Možda je upravo to najzreliji odgovor.

Ne moraš da proglasiš ljubav lažnom samo zato što se nije završila zajedničkim životom.

Ali ne moraš ni da provedeš život čekajući da se osećanje pretvori u nešto što druga osoba nije izabrala.

Možeš priznati da je nešto bilo duboko, stvarno i važno — i ipak ga pustiti.

Jung nije učio da svaka velika ljubav mora završiti zajedništvom.

Njegovo razmišljanje vodi ka težem zaključku:

Ponekad osoba koja nas najviše pokrene nije osoba sa kojom ćemo živeti.

Ali susret sa njom može pokazati šta još nismo upoznali u sebi.

I možda tek kada prestanemo da pitamo:

„Kako da je zadržim?“

možemo početi da postavljamo važnije pitanje:

„Šta je ova ljubav pokušala da mi pokaže o meni?“