Mračna strana uverljivog poricanja: 5 načina na koje se moć skriva iza drugih

Moć se ne pokazuje uvek kroz naređenja, titule i javne odluke. Ponekad je najefikasnija upravo onda kada se njen pravi izvor teško vidi.

U politici, velikim kompanijama, institucijama, organizacijama, pa čak i u svakodnevnim odnosima, postoji koncept poznat kao plausible deniability, odnosno mogućnost uverljivog poricanja.

Suština je jednostavna: osoba koja ima uticaj stvara dovoljno distance između sebe i određene odluke da kasnije može da kaže: „Nisam znao“, „Nisam to tražio“, „To nije bila moja odluka“ ili „Nisam bio uključen“.

Problem nastaje kada se između onoga ko poseduje moć i onoga ko izvršava odluku pojavi toliko posrednika da odgovornost postane gotovo nevidljiva.

1. Najvažnije je razumeti princip

Mogućnost uverljivog poricanja ne znači automatski da je neko kriv. Ona samo opisuje strukturu u kojoj je direktnu vezu između osobe i određene odluke teško dokazati.

Zamislite rukovodioca koji nikada ne kaže zaposlenom: „Uradi ovo.“

Umesto toga govori:

„Bilo bi dobro da se taj problem nekako reši.“

Ako zaposleni zatim preduzme spornu radnju, rukovodilac kasnije može tvrditi da nikada nije izdao konkretno naređenje.

Formalno, to čak može biti tačno.

Ali pitanje koje ostaje jeste: ko je stvorio očekivanje da će određena stvar biti urađena?

POWER LEKCIJA: Kada odgovornost nestaje, gledaj ko ima korist od toga da stvari ostanu nejasne.

Transparentnost je upravo zbog toga važna. Što je proces donošenja odluka jasniji, to je manje prostora za kasnije prebacivanje odgovornosti.

2. Moć često koristi „zaštitni sloj“

U velikim sistemima retko postoji samo jedna osoba između odluke i njenog izvršenja.

Direktor govori menadžeru. Menadžer govori šefu tima. Šef tima prosleđuje zahtev zaposlenom.

Kada nastane problem, odgovornost može krenuti obrnutim putem.

Zaposleni kaže da je dobio instrukciju od šefa. Šef kaže da je samo preneo zahtev menadžera. Menadžer kaže da nikada nije izdao direktno naređenje.

Na kraju svi jesu učestvovali, ali niko nije potpuno odgovoran.

To je jedna od najzanimljivijih osobina hijerarhijske moći: udaljenost od posledice može rasti sa količinom autoriteta.

POWER LEKCIJA: Nemoj posmatrati samo onoga ko je izgovorio poslednju rečenicu. Prati lanac odluka unazad i pokušaj da pronađeš mesto na kojem je odluka zapravo nastala.

3. Posrednik može biti vidljiv, a pravi izvor odluke nevidljiv

Treći mehanizam je korišćenje posrednika.

Osoba koja ima moć ne mora direktno da učestvuje u nekoj aktivnosti. Dovoljno je da postoji neko drugi ko će je sprovesti.

U kompanijama to može biti menadžer. U pregovorima savetnik. U organizaciji pomoćnik. U privatnim odnosima zajednički prijatelj ili druga osoba koja prenosi poruke.

Spolja izgleda kao da odluku donosi posrednik.

Međutim, ako ista osoba iznova prenosi odluke od kojih neko drugi ima korist, vredi pogledati širu sliku.

POWER LEKCIJA: Onaj ko izvršava odluku nije nužno osoba koja poseduje najveću moć. Posmatraj ko određuje pravac, ko ima korist i ko ostaje zaštićen od posledica.

To, naravno, nije automatski dokaz skrivene kontrole. Ali jeste razlog da se postave dodatna pitanja.

4. Ćutanje je moćno upravo zato što ostavlja prostor za tumačenje

Jedna od najzanimljivijih karakteristika ovog mehanizma jeste uloga ćutanja.

Ako osoba ništa ne kaže, veoma je teško dokazati šta je znala ili želela.

Nema poruke. Nema naređenja. Nema dokumenta.

Ali isto tako treba izbeći suprotnu grešku: zaključiti da ćutanje samo po sebi predstavlja dokaz krivice.

Ne predstavlja.

Ćutanje stvara neizvesnost, a ne dokaz.

POWER LEKCIJA: Ne pokušavaj da čitaš misli. Traži dokumente, postupke, vremenski sled, svedočanstva i druge proverljive činjenice. Odgovornost se dokazuje dokazima, ne utiskom.

Ovo je možda i najvažnija lekcija cele teme.

Kada nemamo dovoljno informacija, ljudski mozak prirodno pokušava da popuni praznine. Upravo tada nastaju pogrešni zaključci.

5. Najjači štit može biti dobro napravljen alibi

Poslednji nivo je alternativno objašnjenje.

Kada postoje dve moguće verzije nekog događaja, mnogo je teže sa sigurnošću tvrditi šta se dogodilo.

„Nisam ga otpustio zbog toga — kompanija je samo smanjivala troškove.“

„Nisam tražio da se projekat zaustavi — tim je sam doneo odluku.“

„Nismo pokušavali da sakrijemo informaciju — jednostavno još nije bila potvrđena.“

Svako od ovih objašnjenja može biti potpuno tačno.

Ali može biti i način stvaranja dovoljne sumnje da stvarna odgovornost nikada ne bude jasno utvrđena.

Zbog toga je presudno razlikovati objašnjenje od dokaza.

POWER LEKCIJA: Dobra priča nije isto što i dobra činjenica. Kada postoje konkurentska objašnjenja, traži ono koje najbolje odgovara proverljivim dokazima.

Prava moć često nije tamo gde prvo pogledamo

Najveća greška bila bi koristiti koncept uverljivog poricanja kao univerzalni dokaz da iza svake nejasne situacije postoji tajna manipulacija.

To nije njegova svrha.

Njegova vrednost je u tome što nas uči da analiziramo strukturu odgovornosti.

Ko donosi odluku?

Ko je saopštava?

Ko je izvršava?

Ko snosi posledice?

Ko od nje ima korist?

I, možda najvažnije, ko može da kaže da sa njom formalno nije imao nikakve veze?

Kada odgovori na ta pitanja nisu isti, počinje zanimljiv deo analize.

POWER LEKCIJA ZA KRAJ:
Moć nije uvek osoba koja govori najglasnije. Ponekad je najmoćnija upravo ona osoba koja može da utiče na odluke, a da njeno ime nikada ne bude pomenuto.

Ali uticaj se ne dokazuje pretpostavkom. Dokazuje se obrascima, činjenicama i tragom odluka.

Zato je najbolja zaštita od manipulacije mnogo jednostavnija nego što deluje: manje nagađanja, više proveravanja.