Postoje ljudi koji čitav život pokušavaju da nikoga ne razočaraju. Biraju reči da nekoga ne povrede, odustaju od sopstvenih želja da drugima bude lakše i osećaju krivicu čim neko zbog njih postane nezadovoljan. Spolja deluju kao dobri, pažljivi i požrtvovani ljudi. Ipak, iza takvog ponašanja često se kriju iscrpljenost, potisnuta ljutnja i osećaj da njihov život pripada svima osim njima samima.

Psiholozi ovakav obrazac često povezuju sa preteranom potrebom za odobravanjem, strahom od odbacivanja i teškoćama u postavljanju ličnih granica.

Problem nije u tome što nam je stalo do drugih. Problem nastaje kada poverujemo da smo odgovorni za sve što drugi ljudi osećaju, misle ili očekuju.

Razumevanje sledećih sedam principa može pomoći da izgradimo zdravije odnose, bez odricanja od sopstvenih potreba.

1. Nisi odgovoran za sreću drugih ljudi

Zamislite osobu koja svakodnevno pokušava da popravi partnerovo raspoloženje. Ako je partner tužan, oseća krivicu. Ako je ljut, odmah traži način da ga umiri.

Vremenom njeno emocionalno stanje počinje potpuno da zavisi od tuđeg.

To nije isto što i ljubav.

U zdravim odnosima možemo pružiti podršku, pokazati razumevanje i pomoći kada je potrebno. Ali ne možemo garantovati da će druga osoba stalno biti zadovoljna.

Možete voleti nekoga, a da ipak ne budete odgovorni za svaku njegovu emociju.

Briga o drugima ne zahteva da zanemarimo sebe. Naravno, ostajemo odgovorni za način na koji se prema njima ponašamo.

2. Nisi dužan da svima objašnjavaš svoje odluke

Odlučili ste da promenite posao, prekinete vezu ili počnete da živite drugačije.

Odjednom svi imaju mišljenje.

Roditelji smatraju da grešite. Prijatelji vas upozoravaju. Kolege ne razumeju zašto biste napustili nešto sigurno.

Objašnjavate se jednom, drugi put, deseti put. I opet imate osećaj da morate da se pravdate.

Ali postoji važna razlika između razgovora sa ljudima na koje vaše odluke utiču i beskonačnog traženja njihovog odobrenja.

Ne mora svako da razume vaš izbor da bi taj izbor bio ispravan za vas.

Zrela samostalnost podrazumeva spremnost da saslušamo druge, ali i sposobnost da donesemo odluku bez jednoglasne podrške okoline.

3. Nisi zadužen da regulišeš tuđe emocije

Neki ljudi odrastaju u porodicama u kojima nauče da pažljivo prate tuđe raspoloženje.

Prepoznaju ljutnju pre nego što neko progovori. Izbegavaju određene teme. Trude se da nikoga ne uznemire.

Kasnije isti obrazac prenose u partnerske, prijateljske i poslovne odnose.

Psihološki problem nastaje kada tuđa emocija automatski postane naša obaveza.

Ako je neko razočaran, ne znači nužno da smo pogrešili.

Ako je neko ljut zbog naše granice, to ne dokazuje da je granica nepravedna.

Empatija znači razumeti tuđu emociju. Ne znači preuzeti odgovornost da ona odmah nestane.

Ipak, kada svojim ponašanjem povredimo nekoga, na nama je da preuzmemo odgovornost i pokušamo da popravimo štetu.

4. Nisi dužan da dokazuješ svoju vrednost ljudima koji je ne vide

Gotovo svako poznaje osobu čije priznanje godinama pokušava da dobije.

Možda je to roditelj kojem ništa nije dovoljno dobro. Šef koji nikada ne pohvali trud. Partner koji stalno pronalazi mane.

U takvim odnosima lako nastaje opasno uverenje:

„Ako budem još bolji, konačno će me ceniti.“

Ali šta ako problem nije u vašem nedovoljnom trudu?

Šta ako druga osoba jednostavno nije spremna da vam pruži priznanje koje očekujete?

Vaša vrednost ne raste kada vas neko pohvali, niti nestaje kada vas neko potceni.

Zdravo samopoštovanje ne znači verovati da smo savršeni. Znači razumeti da nismo manje vredni samo zato što neko odbija da prepozna naše kvalitete.

5. Nisi odgovoran za ispunjavanje svačijih očekivanja

Jedna od najtežih rečenica za ljude koji svima ugađaju jeste:

„Žao mi je, ali ne mogu.“

Mnogi je izbegavaju jer se plaše razočaranja drugih.

Zato prihvataju dodatne obaveze, pozajmljuju novac koji im je potreban ili odustaju od sopstvenog odmora.

Kratkoročno izbegavaju neprijatnost. Dugoročno gomilaju iscrpljenost i nezadovoljstvo.

Postavljanje granica često izaziva otpor, posebno kod ljudi koji su navikli na našu stalnu dostupnost.

Ali tuđe razočaranje nije automatski dokaz naše sebičnosti.

Ponekad je potrebno razočarati nekoga da ne bismo iznova razočaravali sebe.

To ne oslobađa od preuzetih obaveza, ali nam daje pravo da ne prihvatamo svako novo očekivanje.

6. Nisi odgovoran da kontrolišeš sve oko sebe

Potreba za kontrolom često nastaje iz straha od neizvesnosti.

Verujemo da ćemo biti mirniji ako unapred predvidimo svaki problem, promenimo tuđe ponašanje ili sprečimo svaku neprijatnu situaciju.

Međutim, pokušaj kontrolisanja drugih ljudi često povećava anksioznost.

Ne možemo odlučiti kako će se neko ponašati, šta će misliti ili kakve će izbore napraviti.

Možemo odlučiti šta ćemo prihvatiti i kako ćemo reagovati.

Zdrava granica nije pokušaj da promenimo drugoga. To je odluka o tome šta ćemo mi učiniti.

Na primer, ne možemo naterati nekoga da prestane da viče, ali možemo prekinuti razgovor dok ne bude spreman da komunicira mirno.

7. Ne troši život pokušavajući da promeniš ono što nije u tvojoj moći

Koliko energije potrošimo analizirajući zašto nas neko nije pozvao, šta je kolega rekao ili zašto nas određena osoba ne voli?

Takvo razmišljanje može postati mentalna zamka.

Vraćamo se istim pitanjima, a ne dolazimo do korisnog rešenja.

Jedna od važnih psiholoških veština jeste razlikovanje problema na koje možemo uticati od okolnosti koje moramo naučiti da prihvatimo.

Ne možemo upravljati tuđim mišljenjem, ali možemo birati sopstveno ponašanje.

Ne možemo promeniti prošlost, ali možemo odlučiti šta ćemo naučiti iz nje.

Mir ne dolazi kada konačno uspemo da kontrolišemo sve. Dolazi kada prestanemo da zahtevamo od sebe nemoguće.

Najvažnija lekcija: Postavljanje granica nije odbacivanje ljudi

Postoji velika razlika između emocionalne zrelosti i ravnodušnosti.

Zrela osoba ne govori: „Baš me briga kako se drugi osećaju.“

Ona razume da su saosećanje, poštovanje i odgovornost važni, ali da postoje granice onoga što može da učini za drugoga.

Zdravi odnosi ne zahtevaju da jedna osoba stalno žrtvuje sopstvene potrebe kako bi svi ostali bili zadovoljni.

Ponekad je najveći korak u ličnom razvoju upravo prihvatanje da će neko biti ljut, razočaran ili nezadovoljan našom odlukom.

I da zbog toga ne moramo automatski menjati sebe.

Jer vaš zadatak nije da budete osoba kojom će svi biti zadovoljni. Vaš zadatak je da živite odgovorno, pošteno i u skladu sa sopstvenim vrednostima, čak i kada se to drugima ne dopada.