Zašto će srednja klasa nestati do 2030. — i na kojoj strani ćeš biti ti

Srednja klasa verovatno neće nestati kao statistička kategorija. Ono što bi do 2030. moglo ozbiljno da oslabi jeste način života koji smo decenijama povezivali sa njom: siguran posao, sopstveni stan, redovna štednja i uverenje da će sledeća generacija živeti bolje.

Godinama je srednja klasa predstavljala najstabilniji deo ekonomije. To nisu bili ni najbogatiji ni najsiromašniji ljudi, već porodice koje su od svog rada mogle pristojno da žive, otplaćuju nekretninu, školuju decu, povremeno putuju i odvoje nešto novca za budućnost.

Taj model nije bio luksuzan, ali je bio predvidiv.

Danas se upravo ta predvidivost gubi.

Plata može da raste, a da životni standard stoji u mestu. Vrednost stana može da poraste, ali to pomaže samo onome ko ga već poseduje. Tehnologija može da otvori nova radna mesta, ali istovremeno da ukloni poslove na kojima je decenijama počivala stabilnost miliona kancelarijskih radnika.

Zbog toga je tvrdnja da će „srednja klasa nestati do 2030.“ previše bukvalna, ali njena suština nije daleko od stvarnosti. Ne nestaje sredina distribucije prihoda. Nestaje sigurnost koja je nekada dolazila sa pripadanjem toj sredini.

Šta uopšte znači biti srednja klasa?

Ne postoji jedna plata koja nekoga automatski svrstava u srednju klasu. Isti prihod ne znači isto u Beogradu, Berlinu, Cirihu, Njujorku ili manjem gradu u unutrašnjosti.

OECD srednju klasu najčešće definiše kao domaćinstva čiji se prihod kreće između 75 i 200 odsto medijane prihoda u određenoj zemlji. Prema njegovim podacima, udeo ljudi koji pripadaju toj grupi u zemljama članicama smanjen je sa 64 na 61 odsto između sredine osamdesetih i sredine prethodne decenije.

Još je važnija činjenica da su medijalni prihodi tokom tri decenije rasli približno trećinu sporije od prihoda najbogatijih deset odsto stanovništva. Istovremeno su cene nekretnina u posmatranom periodu rasle oko tri puta brže od medijalnih prihoda domaćinstava.

Drugim rečima, srednja klasa nije samo postala nešto manja. Postalo je skuplje održavati životni standard koji bi trebalo da predstavlja.

Čovek danas može statistički pripadati srednjoj klasi, a ipak živeti od plate do plate, nemati značajnu ušteđevinu i biti udaljen samo nekoliko neplaniranih troškova od ozbiljnog finansijskog problema.

Plata više nije dovoljna da garantuje sigurnost

Stari ekonomski dogovor bio je prilično jednostavan: obrazuj se, zaposli se, radi odgovorno, napreduj i vremenom ćeš izgraditi sigurnost.

Taj dogovor nije potpuno nestao, ali više ne funkcioniše za sve.

U mnogim profesijama zarade nisu pratile troškove stanovanja, obrazovanja, zdravstvene zaštite, osiguranja, energije i drugih usluga koje čine srednjoklasni način života. OECD već godinama upozorava da su u velikom broju razvijenih zemalja srednji prihodi rasli sporije od proseka, dok su pojedini troškovi neophodni za stabilan život rasli brže od zarada i opšte inflacije.

To stvara neobičnu situaciju: ljudi nominalno zarađuju više nego njihovi roditelji, ali za taj novac mogu da kupe manje sigurnosti.

Mogu da imaju bolji telefon, više digitalnih usluga i lakši pristup jeftinim potrošačkim proizvodima, ali im je teže da kupe stan, samostalno izdržavaju porodicu ili naprave rezervu dovoljnu za nekoliko meseci života.

Srednja klasa se zato sve manje definiše visinom mesečne plate, a sve više razlikom između onoga što porodica poseduje i onoga što duguje.

Nova granica nije između velike i male plate, već između vlasnika i onih koji nemaju imovinu

Najvažnija ekonomska podela narednih godina verovatno neće biti samo između visoko i nisko plaćenih radnika. Biće to podela između ljudi koji poseduju imovinu i onih koji zavise gotovo isključivo od svog rada.

Prema izveštaju OECD-a iz 2025. godine, najbogatijih deset odsto domaćinstava u prosečnoj članici te organizacije poseduje više od polovine ukupnog bogatstva domaćinstava. Donjih 40 odsto raspolaže sa svega oko četiri odsto. U skoro svim zemljama za koje postoje podaci, najbogatijih jedan odsto poseduje više nego čitavih donjih 40 odsto zajedno.

Ova razlika postaje presudna kada rastu cene akcija, fondova, nekretnina i vlasničkih udela u kompanijama.

Osoba koja ima stan, ulaganja ili posao može da postaje bogatija čak i dok spava. Osoba koja nema imovinu mora svakog meseca ponovo da proda svoje vreme da bi zadržala isti standard.

Naravno, ni posedovanje stana automatski ne znači bogatstvo. Nekretnina može biti opterećena kreditom, zahtevati velike troškove i ne donositi prihod. Ali dugoročno postoji ogromna razlika između domaćinstva koje otplaćuje nešto što će jednog dana posedovati i domaćinstva koje decenijama plaća sve skuplju kiriju.

Zbog toga buduća podela možda neće izgledati kao stara slika siromašnih i bogatih. Na jednoj strani biće ljudi koji imaju platu i imovinu. Na drugoj oni koji imaju samo platu.

Stanovanje postaje najveći filter društvenog statusa

Nekretnina je nekada bila konačni dokaz da je porodica stigla do srednje klase. Danas sve češće određuje da li će neko u njoj uopšte ostati.

Između 2010. i prvog tromesečja 2025. godine cene stanova u Evropskoj uniji porasle su za 57,9 odsto, dok su kirije porasle za 27,8 odsto. Više od polovine ispitanika u 27 zemalja OECD-a izrazilo je zabrinutost zbog mogućnosti da pronađe ili zadrži odgovarajući smeštaj. Među mladima od 18 do 24 godine takvu zabrinutost izrazilo je 59 odsto ispitanika.

Rast cena nekretnina proizvodi dve potpuno različite stvarnosti.

Za porodicu koja već poseduje nekoliko nekretnina to znači rast bogatstva, veću kreditnu sposobnost i mogućnost dodatne zarade. Za mladi par koji tek pokušava da kupi prvi stan to znači veće učešće, skuplji kredit i više godina tokom kojih mora da odvaja veliki deo prihoda.

Na papiru, obe porodice mogu imati pristojne mesečne prihode. U stvarnosti, njihova ekonomska budućnost drastično se razlikuje.

Tako se srednja klasa cepa iznutra: na vlasničku srednju klasu, koja dobija od rasta vrednosti imovine, i podstanarsku srednju klasu, čije povećanje zarade odlazi na sve skuplje stanovanje.

Veštačka inteligencija neće ukinuti sav rad — promeniće ko od njega najviše zarađuje

Najveći strah u vezi sa veštačkom inteligencijom glasi da će nestati milioni radnih mesta. Verovatniji scenario je složeniji: mnoga zanimanja neće potpuno nestati, ali će se smanjiti broj ljudi potreban za obavljanje istog obima posla.

Prema proceni Međunarodnog monetarnog fonda, veštačka inteligencija mogla bi da utiče na oko 40 odsto poslova u svetu i približno 60 odsto poslova u razvijenim ekonomijama. Uticaj može značiti povećanje produktivnosti, promenu radnih zadataka, smanjivanje broja zaposlenih ili uklanjanje pojedinih pozicija.

To je posebno važno za srednju klasu zato što AI ne pogađa samo fizičke i rutinske poslove. On ulazi u računovodstvo, bankarstvo, administraciju, marketing, korisničku podršku, pravne usluge, analitiku, programiranje, dizajn i upravljanje dokumentima.

Svetski ekonomski forum procenjuje da će strukturne promene do 2030. zahvatiti oko 22 odsto današnjih formalnih poslova. Predviđa se stvaranje približno 170 miliona novih pozicija i uklanjanje ili premeštanje oko 92 miliona postojećih, što bi dalo pozitivan zbir od 78 miliona radnih mesta. Međutim, nova radna mesta neće nužno biti dostupna istim ljudima, u istim mestima i sa istim veštinama.

Među zanimanjima za koja se očekuje najveći pad nalaze se administrativni asistenti, sekretari, blagajnici, službenici za unos podataka i bankarski šalterski radnici. Istovremeno raste tražnja za stručnjacima za veštačku inteligenciju, velike podatke, sajber-bezbednost, energetiku, negu, obrazovanje i specijalizovane tehničke poslove.

Zato pravi rizik nije samo „AI će mi uzeti posao“. Veći rizik je da će osoba nastaviti da radi, ali će tržišna vrednost njenih zadataka opadati jer ih tehnologija čini jeftinijim i dostupnijim.

Najviše neće izgubiti oni koji koriste AI, već oni koji ostanu između

Nova ekonomija neće biti podeljena jednostavno na ljude i mašine. Biće podeljena na tri grupe.

Prvu će činiti ljudi čiji se posao teško automatizuje jer zahteva fizičko prisustvo, poverenje, odgovornost, pregovaranje, empatiju ili rad u nepredvidivom okruženju.

Drugu će činiti stručnjaci koji koriste AI da bi višestruko povećali svoju produktivnost.

Treću će činiti ljudi čiji posao može biti delimično automatizovan, ali koji nisu stekli dovoljno nove odgovornosti i znanja da bi postali donosioci odluka.

Upravo je ta treća grupa najugroženija.

Ako jedan zaposleni uz pomoć tehnologije može da uradi ono za šta je ranije bilo potrebno petoro ljudi, kompanija neće nužno otpustiti svih pet. Verovatnije je da će zadržati jednog ili dvoje koji najbolje razumeju posao, klijente i tehnologiju.

Zbog toga diploma i radno iskustvo više neće biti trajna zaštita. Svetski ekonomski forum procenjuje da će se do 2030. promeniti ili zastariti približno 39 odsto postojećih veština zaposlenih. Kada bi globalna radna snaga imala 100 ljudi, prema procenama poslodavaca, 59 bi moralo da prođe neki oblik dodatne obuke.

AI može povećati bogatstvo, ali ne mora ravnomerno podeliti dobit

Tehnološki napredak može da podigne produktivnost i stvori nove industrije. Problem nije nužno u tome što neće biti dovoljno bogatstva, već u tome ko će posedovati tehnologiju i ko će uzimati najveći deo njenog prinosa.

Istraživanje objavljeno u okviru MMF-a 2025. ukazuje na mogućnost da veštačka inteligencija u nekim okolnostima čak smanji razlike u platama, jer može pogoditi i dobro plaćene kancelarijske poslove. Međutim, ista tehnologija može znatno povećati nejednakost u bogatstvu, zato što domaćinstva sa više kapitala poseduju veći deo akcija, fondova i kompanija koje profitiraju od tehnološkog napretka.

To je ključna razlika.

Čovek može izgubiti deo vrednosti svog rada, a istovremeno gledati kako kompanija koja je automatizovala njegov posao postaje vrednija. Ukoliko ne poseduje nikakav deo te kompanije ili druge imovine, učestvuje u tehnološkoj revoluciji samo kao trošak koji treba smanjiti.

Vlasnik kapitala, nasuprot tome, može dobiti i kada se broj zaposlenih smanjuje.

Zato će buduća srednja klasa morati da razmišlja ne samo o tome koliko zarađuje već i o tome da li poseduje nešto što može da raste bez neposrednog vezivanja za svaki radni sat.

Ekonomija se deli u obliku slova K

Ekonomisti izrazom „ekonomija u obliku slova K“ opisuju situaciju u kojoj jedan deo društva ide nagore, dok drugi istovremeno ide nadole.

Gornji krak čine vlasnici imovine, kompanije sa pristupom tehnologiji, visokospecijalizovani stručnjaci i ljudi koji mogu da prodaju svoje znanje na međunarodnom tržištu.

Donji krak čine domaćinstva koja zavise od jedne plate, plaćaju visoku kiriju ili kredit, imaju malo ušteđevine i rade poslove čija cena pada zbog automatizacije ili globalne konkurencije.

Najvažnije je da oba domaćinstva mogu danas izgledati kao srednja klasa. Mogu voziti sličan automobil, koristiti iste telefone i letovati na sličnim mestima.

Razlika se vidi tek kada dođe kriza.

Jedna porodica ima imovinu, rezervu i nekoliko izvora prihoda. Druga ima rate, pretplate i platu koja mora da stigne svakog meseca. Spoljašnji život može izgledati slično, ali je finansijska otpornost potpuno različita.

Zašto je baš 2030. postala simbolična granica?

Godina 2030. nije magični trenutak u kojem će se jednog jutra ugasiti srednja klasa. To je period do kojeg se istovremeno razvija više velikih promena: veštačka inteligencija, automatizacija, starenje stanovništva, energetska tranzicija, geopolitička fragmentacija i promena globalnih lanaca snabdevanja.

Prema istraživanju Svetskog ekonomskog foruma, 86 odsto poslodavaca očekuje da će AI i tehnologije obrade informacija promeniti njihovo poslovanje do 2030, dok 58 odsto očekuje značajan uticaj robotike i automatizacije. Trećina organizacija očekuje da će geopolitičke tenzije i fragmentacija svetske ekonomije menjati njihove poslovne modele.

Svaka od ovih promena pojedinačno bila bi velika. Kada se odvijaju istovremeno, skraćuju vreme koje ljudi imaju za prilagođavanje.

Zato 2030. nije datum nestanka srednje klase. To je približna tačka do koje će postati mnogo jasnije ko je uspeo da pređe iz starog ekonomskog modela u novi.

Na kojoj strani ćeš biti ti?

Odgovor neće zavisiti samo od toga koliko danas zarađuješ.

Zavisiće od toga da li tvoj prihod raste samo kada radiš više sati ili poseduješ znanje, sistem, proizvod, ušteđevinu ili imovinu koja može da stvara dodatnu vrednost.

Zavisiće od toga da li obavljaš ponovljive zadatke ili rešavaš probleme za koje neko želi da plati.

Zavisiće od toga da li koristiš tehnologiju da bi postao produktivniji ili čekaš da je prvo uvede tvoj poslodavac.

Zavisiće od toga da li svako povećanje prihoda pretvaraš u veće troškove ili deo usmeravaš ka stvaranju finansijske rezerve i dugoročne sigurnosti.

Zavisiće i od toga da li ostaješ vezan za jedno lokalno tržište rada ili razvijaš znanje koje možeš ponuditi većem broju klijenata, kompanija i tržišta.

Nije potrebno postati milioner da bi se preživelo cepanje srednje klase. Potrebno je prestati sa pretpostavkom da će jedna plata, jedna diploma i jedan poslodavac zauvek predstavljati dovoljno sigurnu zaštitu.

Nova srednja klasa neće izgledati kao stara

Stara srednja klasa oslanjala se na stabilnost institucija. Nova će morati da se oslanja na prilagodljivost pojedinca.

Stara je mogla da nauči jednu profesiju i od nje živi nekoliko decenija. Nova će tokom karijere više puta menjati alate, način rada i možda čitavu oblast.

Stara je bogatstvo najčešće gradila kupovinom jednog doma. Nova će morati da kombinuje nekretnine, štednju, dugoročna ulaganja, digitalnu imovinu, dodatne izvore prihoda i znanje koje ne zastareva brzo.

Stara je sigurnost nalazila u stalnom zaposlenju. Nova će je sve češće nalaziti u sposobnosti da brzo pronađe sledeći izvor prihoda.

To ne znači da svi moraju postati preduzetnici, trgovci ili tehnološki stručnjaci. Biće potrebni lekari, nastavnici, zanatlije, inženjeri, negovatelji, prodavci, vozači, građevinski radnici i hiljade drugih profesija.

Razlika će biti u tome što se više neće plaćati samo prisustvo na poslu. Plaćaće se odgovornost, pouzdanost, retko znanje, odnos sa ljudima i sposobnost da se uz pomoć tehnologije uradi više.

Srednja klasa možda neće nestati — ali će prestati da bude podrazumevana

Najveća opasnost nije iznenadni ekonomski slom. To je sporo navikavanje na slabiji položaj.

Manji stan postaje normalan. Duži kredit postaje normalan. Rad posle radnog vremena postaje normalan. Dva prihoda postaju neophodna da bi porodica živela onako kako je nekada mogla od jednog. Odlaganje dece, doma, odmora i penzije počinje da izgleda kao lični izbor, iako je često rezultat šire ekonomske promene.

Do 2030. srednja klasa verovatno neće nestati iz statistike. Ali može nestati ideja da se do sigurnog života dolazi gotovo automatski: obrazovanjem, poslušnošću i dugim radnim stažom.

Nova podela neće glasiti samo „bogati protiv siromašnih“.

Biće to podela između onih koji poseduju i onih koji samo plaćaju. Između onih koji upravljaju tehnologijom i onih čije zadatke tehnologija preuzima. Između ljudi koji imaju više izvora sigurnosti i onih čija čitava budućnost zavisi od sledeće plate.

Pitanje zato nije da li će srednja klasa potpuno nestati.

Pitanje je da li ćeš 2030. još uvek pokušavati da živiš prema pravilima ekonomije koja više ne postoji — ili ćeš na vreme početi da gradiš mesto u onoj koja upravo nastaje.