Na internetu se sve češće pojavljuje jedna provokativna vrsta poređenja.

Sa jedne strane stoje mladi muškarci današnjice: nesigurni u razgovoru, zbunjeni oko odnosa, pod pritiskom društvenih mreža, karijere, novca i očekivanja. Sa druge strane pojavljuju se istorijske ličnosti poput Aleksandra Velikog, Julija Cezara, Mehmeda II ili Napoleona — ljudi koje pamtimo po ratovima, osvajanju teritorija, političkoj moći i ogromnoj odgovornosti u veoma mladim godinama.

Poruka tih objava uglavnom zvuči ovako:

„Današnji prosečni 25-godišnjak dobije napad panike samo dok razgovara sa devojkom.“

A zatim sledi niz velikih istorijskih imena.

Aleksandar je sa 25 godina osvajao svet.

Julije Cezar je sa 24 godine komandovao vojskama.

Napoleon je sa 26 godina upravljao carstvom.

Mehmed II je sa samo 21 godinom osvojio Konstantinopolj.

I na kraju pitanje koje treba da zaboli:

Šta je pošlo po zlu sa modernom muškošću?

Problem je što je ovo pitanje istovremeno i zanimljivo i pogrešno postavljeno.

Jer možda sa muškarcima nije „pošlo nešto po zlu“.

Možda se promenio svet u kojem muškarac treba da pronađe svoje mesto.

Viralna poređenja zvuče moćno — ali istorija je komplikovanija

Pre nego što iz ovih primera izvučemo psihološke zaključke, treba napraviti važnu razliku između istorijske činjenice i internet-mita.

Mehmed II zaista je imao samo 21 godinu kada je 1453. osvojio Konstantinopolj.

Aleksandar Veliki je sredinom svojih dvadesetih već vodio jednu od najneverovatnijih vojnih kampanja antičkog sveta i kontrolisao ogromnu teritoriju. Ali izraz da je „osvojio svet sa 25 godina“ očigledno je hiperbola.

Priča o Cezaru je takođe složenija. Sa 24 godine nije bio rimski vojskovođa kakvog zamišljamo kada čujemo njegovo ime. Njegovi najveći vojni uspesi došli su mnogo kasnije.

A Napoleon sa 26 godina nije „vladao carstvom“. Bio je izuzetno uspešan mladi general. Francuski car postao je tek godinama kasnije.

Dakle, slike preuveličavaju.

Ali razlog zbog kojeg postaju viralne ipak je psihološki zanimljiv.

Milioni ljudi osećaju da iza njih postoji neka dublja istina.

Ne nužno da bi današnji muškarac trebalo da osvaja gradove.

Već da mnogi muškarci osećaju da su izgubili pravac, odgovornost, samopouzdanje i osećaj da su potrebni.

Današnji muškarac nema manje problema. Ima drugačije probleme.

Čoveku iz prošlosti život je često veoma rano davao jasnu ulogu.

Postojao je posao.

Postojala je porodica.

Postojala je zajednica.

Postojao je zanat.

Postojala je vojska.

Postojao je hijerarhijski sistem u kojem je mladi čovek vrlo brzo znao šta se od njega očekuje.

To nije bio romantičan svet.

Naprotiv, život je bio mnogo brutalniji, kraći i opasniji.

Ali jedna stvar je često bila jasnija nego danas: pravac.

Savremeni muškarac ima mnogo više slobode.

Ali sloboda ima cenu.

Kada postoji hiljadu mogućih puteva, postaje mnogo teže odgovoriti na pitanje:

Koji je moj?

Možeš da budeš preduzetnik.

Programer.

Influenser.

Menadžer.

Freelancer.

Trener.

Investitor.

Digitalni nomad.

Možeš da promeniš karijeru sa 30, 40 ili 50 godina.

Možeš da upoznaš hiljade potencijalnih partnera preko telefona.

Možeš da vidiš kako žive najbogatiji ljudi planete pre nego što ustaneš iz kreveta.

Nikada nismo imali više mogućnosti.

Ali možda nikada nismo imali ni više prilika da pomislimo da naš sopstveni život nije dovoljno dobar.

Društvene mreže su muškarca pretvorile u takmičara protiv celog sveta

Pre nekoliko generacija muškarac je sebe uglavnom upoređivao sa ljudima koje poznaje.

Sa kolegom.

Komšijom.

Rođakom.

Prijateljem.

Danas se mladić od 24 godine budi i na telefonu vidi čoveka svojih godina koji navodno ima Lamborghini, stan u Dubaiju, milionski biznis, savršeno telo i hiljade žena koje mu ostavljaju komentare.

Pet minuta kasnije vidi drugog koji sa 22 godine govori o „finansijskoj slobodi“.

Zatim trećeg koji objašnjava da si propao ako do tridesete nemaš milion.

Problem nije samo zavist.

Problem je promena unutrašnjeg kriterijuma.

Ako svakog dana posmatraš ekstremne primere uspeha, prosečan život počinje da izgleda kao neuspeh.

A to je psihološki veoma opasna zamena.

Zašto nekim muškarcima čak i razgovor sa ženom postaje stresan?

Rečenica sa slike —

„Današnji prosečni 25-godišnjak dobije napad panike samo dok razgovara sa devojkom“

— očigledno je preterivanje.

Ali iza nje postoji realan fenomen.

Sve više ljudske komunikacije odvija se preko ekrana.

Poruka može da se obriše.

Fotografija može da se bira dvadeset minuta.

Odgovor može da se napiše, obriše i ponovo napiše.

Profil može da se uređuje.

Susret licem u lice nema tu zaštitu.

Nema filtera.

Nema vremena za beskonačno razmišljanje.

Nema mogućnosti da kontrolišete svaki detalj utiska koji ostavljate.

Za osobu koja nema mnogo iskustva sa spontanom socijalnom komunikacijom, običan razgovor zato može da deluje mnogo dramatičnije nego što zaista jeste.

Ali tu nije problem „slab muškarac“.

Problem je nedostatak vežbe.

Samopouzdanje se gotovo nikada ne dobija razmišljanjem o samopouzdanju.

Dobija se iskustvom.

Razgovaraš.

Pogrešiš.

Ponovo razgovaraš.

Budeš odbijen.

Shvatiš da si preživeo odbijanje.

Pokušaš ponovo.

I nervni sistem polako uči:

„Ovo nije opasnost.“

Moderni muškarac dobio je slobodu, ali izgubio inicijaciju

U mnogim tradicionalnim kulturama postojao je jasan trenutak kada dečak postaje muškarac.

Nekada je to bio ritual.

Nekada prvi posao.

Nekada vojna služba.

Nekada preuzimanje porodične odgovornosti.

Savremeno društvo nema mnogo takvih granica.

Možete imati 28 godina i još uvek se osećati kao da čekate da život „stvarno počne“.

Diploma više ne garantuje posao.

Posao više ne garantuje stan.

Stan više ne garantuje porodicu.

Finansijska sigurnost često stiže mnogo kasnije.

Zbog toga se period između adolescencije i psihološkog osećaja odraslosti produžio.

Čovek biološki može biti odrastao, a ipak nema ono što mu daje unutrašnji osećaj:

„Mogu da se oslonim na sebe.“

Aleksandar, Cezar i Napoleon nisu bili veliki zato što nisu osećali strah

Tu internet-kultura često napravi još jednu grešku.

Velike istorijske ličnosti zamišljamo kao ljude bez straha.

Ali hrabrost nikada nije značila odsustvo straha.

Hrabrost je sposobnost da nešto uradimo uprkos strahu.

To je ogromna razlika.

Muškarac koji oseća nervozu pre razgovora, poslovnog sastanka, prvog dejta, javnog nastupa ili velikog životnog poteza nije automatski slab.

Pitanje je šta radi nakon što oseti tu nervozu.

Ako svaki put pobegne, strah postaje veći.

Ako ipak napravi mali korak, mozak dobija novu informaciju:

„Mogu ovo da podnesem.“

Tako se gradi psihološka otpornost.

Ne kroz motivacione citate.

Kroz ponavljanje neprijatnih, ali podnošljivih iskustava.

Možda muškarcima danas ne nedostaje „muškost“. Nedostaje im odgovornost.

Veliki problem savremene debate o muškosti jeste što se ona često svodi na estetiku.

Mišići.

Automobili.

Novac.

Dominacija.

Sat.

Odelo.

Broj žena.

Ali gotovo nijedna od tih stvari sama po sebi ne predstavlja zrelost.

Mnogo ozbiljniji znakovi odraslog muškarca izgledaju mnogo manje spektakularno.

Drži reč.

Može da podnese frustraciju.

Ne raspada se nakon kritike.

Ne mora da ponizi drugoga da bi se osećao snažno.

Radi ono što treba čak i kada mu se ne radi.

Može da prizna grešku.

Zna da ode iz odnosa koji ga uništava.

Zna i da ostane kada stvari postanu teške, ako postoji razlog da ostane.

Brine o svom telu.

Brine o novcu.

Brine o ljudima koji zavise od njega.

I, možda najvažnije, sposoban je da preuzme odgovornost za sopstveni život.

To je mnogo bliže psihološkoj zrelosti nego bilo kakva internet-verzija „alfa muškarca“.

Muškarac bez cilja lako postaje muškarac koji traži stalnu stimulaciju

Kada život nema dovoljno smisla, čovek često počinje da traži intenzitet.

Beskonačno skrolovanje.

Pornografija.

Video-igre.

Klađenje.

Alkohol.

Kupovina.

Svađe na internetu.

Ekstremni sadržaji.

Ne zato što su muškarci inherentno slabi.

Već zato što mozak traži osećaj napretka i nagrade.

Ako nemaš stvarni projekat u kojem napreduješ, digitalni svet može veoma lako da ti ponudi simulaciju napretka.

Level više u igri.

Više lajkova.

Još jedan video.

Još jedan dopaminski udar.

Ali kada se ekran ugasi, život je ostao na istom mestu.

Zato jedan od najboljih psiholoških lekova protiv osećaja stagnacije nije „motivacija“.

To je projekat.

Nešto što traje.

Nešto što zahteva disciplinu.

Nešto u čemu danas možeš biti malo bolji nego juče.

Ne morate osvojiti Konstantinopolj do 21. godine

Ovo je možda najvažnija stvar koju treba reći mladom muškarcu koji vidi ovakve objave.

Ne kasnite.

Istoriju pamtimo po ekstremima.

Ne pamtimo milione običnih 25-godišnjaka iz Napoleonovog vremena koji nisu vodili Francusku.

Ne pamtimo milione vršnjaka Aleksandra Velikog koji nisu osvojili Persijsko carstvo.

Pamtimo nekoliko izuzetaka.

A onda te izuzetke poredimo sa današnjim prosečnim čovekom.

To nije fer poređenje.

Ali postoji jedna korisna lekcija koju iz njega ipak možemo izvući.

Sa 21, 25 ili 30 godina čovek jeste sposoban za mnogo veću odgovornost nego što ponekad pretpostavlja.

Možda neće komandovati vojskom.

Ali može naučiti zanat.

Može pokrenuti posao.

Može izgraditi telo.

Može rešiti dugove.

Može postati dobar partner.

Može naučiti da komunicira.

Može pomoći porodici.

Može stvoriti nešto što će postojati i kada on više nije u prostoriji.

To su moderne verzije osvajanja teritorije.

Šta je onda zaista pošlo po zlu sa modernom muškošću?

Možda ništa jednostavno.

Muškarci nisu preko noći postali slabiji.

Promenili su se uslovi u kojima odrastaju.

Nestale su neke tradicionalne uloge.

Ekonomija je postala nesigurnija.

Međuljudski odnosi postali su komplikovaniji.

Digitalni svet je povećao poređenje, izolaciju i očekivanja.

A društvo još nije pronašlo dovoljno dobar odgovor na jednostavno pitanje koje veliki broj mladih muškaraca postavlja:

„Šta se danas očekuje od mene?“

Odgovor verovatno nije povratak u vreme osvajača.

Nije potrebno da muškarac postane Napoleon.

Niti Aleksandar.

Niti Cezar.

Ali jeste potrebno da nauči nešto što su gotovo svi veliki ljudi istorije, na ovaj ili onaj način, morali da nauče:

da podnese nelagodnost,

da prihvati odgovornost,

da razvije kompetenciju,

da donosi odluke,

da izdrži neuspeh,

i da napravi nešto od života koji mu je dat.

Jer možda najveći problem moderne muškosti nije to što muškarci više ne osvajaju svet.

Možda je problem to što ih je previše ubeđeno da prvo moraju da prestanu da osećaju strah da bi uopšte počeli da žive.

A psihologija nam govori upravo suprotno.

Prvo krenete. Samopouzdanje dolazi kasnije.