„Ne jurim, ja privlačim“: kada samopouzdanje postane izgovor za strah

Na društvenim mrežama često se ponavlja savet: „Ne juri nikoga. Radi na sebi i pravi ljudi će sami doći.“

U tome ima istine. Očajničko traženje pažnje, preterano dokazivanje i ignorisanje tuđih granica retko vode zdravom odnosu.

Ali postoji i druga krajnost.

Ponekad rečenica „ja ne jurim“ ne predstavlja samopouzdanje, već veoma elegantan način da izbegnemo mogućnost odbijanja.

Čovek može mesecima čekati „jasan znak“. Pogled, osmeh, poruku ili idealan trenutak. Problem je što druga osoba možda čeka potpuno isto.

I tako se ništa ne dogodi.

Psihološki gledano, izbegavanje je moćno zato što trenutno smanjuje anksioznost. Ako ne priđemo nekome ko nam se dopada, ne možemo tog trenutka biti odbijeni.

Mozak dobija kratkoročno olakšanje.

Ali dugoročno učimo sebe nečemu opasnijem: „Ovo je situacija sa kojom ne mogu da se nosim.“

Samopouzdanje se zato ne razvija samo razmišljanjem o samopouzdanju. Ono se najčešće gradi iskustvom.

Priđeš.

Kažeš nešto jednostavno.

Dobiješ odgovor.

Ponekad bude prijatan, ponekad ne.

I shvatiš da si preživeo oba ishoda.

To, naravno, ne znači da muškarac „mora“ da vodi svaki kontakt niti da žena nikada neće napraviti prvi korak. Takva pravila previše pojednostavljuju ljude.

Mnogo zdraviji princip glasi: ako želiš kontakt, preuzmi deo odgovornosti za njegovo stvaranje.

Prilazak takođe ne mora biti agresivan niti teatralan.

„Ćao, deluješ mi simpatično pa sam želeo da se javim“ često je sasvim dovoljno.

Nema trikova.

Nema pritiska.

Ako druga osoba pokaže interesovanje, razgovor se nastavlja. Ako ga ne pokaže, prihvatiš signal i nastaviš dalje.

Upravo sposobnost da prihvatimo odbijanje bez ljutnje, poniženja ili potrebe da nekoga ubeđujemo možda je mnogo bolji pokazatelj samopouzdanja od samog prilaska.

Na kraju, privlačnost jeste važna, ali ona nije plan.

Možete izgledati dobro, imati zanimljiv život i privući nečiji pogled — a da se ništa ne dogodi ako niko nikada ne napravi sledeći korak.

Ponekad najveća prepreka nije to što nas drugi ne primećuju.

Već to što čekamo savršenu sigurnost pre nego što se usudimo da budemo primećeni.