Filozofi su pre više od 2.000 godina upozoravali na 7 osobina slabog čoveka — danas ih viđamo svuda

Kada danas govorimo o „slabom čoveku“, često prvo pomislimo na nekoga ko nema dovoljno novca, uticaja, fizičke snage ili društvenog statusa. Međutim, za mnoge velike filozofe antičkog sveta slabost nije imala gotovo nikakve veze sa tim stvarima.

Za njih je mnogo ozbiljniji problem bio čovek koji ne ume da upravlja sobom.

Sokrat, Platon, Aristotel, a kasnije i stoički mislioci, različitim rečima vraćali su se istoj ideji: čovek može posedovati novac, položaj i obrazovanje, a ipak biti rob sopstvenih strahova, želja, besa i potrebe za tuđim odobravanjem.

Drugim rečima, spoljašnja moć ne znači mnogo ako iznutra nemamo nikakvu kontrolu.

Važno je naglasiti da narednih sedam osobina nisu „lista“ koju je jedan antički filozof zapisao na jednom mestu. One predstavljaju savremenu sintezu ideja koje se pojavljuju u delima i učenjima grčkih filozofa i kasnijih stoika.

I upravo zato deluju toliko poznato.

Prošlo je više od dve hiljade godina, promenili smo tehnologiju, način rada, gradove i način komunikacije — ali ljudska priroda nije se promenila ni približno koliko volimo da mislimo.

1. Ne ume da kontroliše sopstvene želje

Za antičke filozofe jedna od najvećih slabosti bila je nemogućnost čoveka da kaže sebi: dosta.

Aristotel je pisao o pojavi koju danas često opisujemo kao slabost volje: čovek zna šta bi trebalo da uradi, ali ipak bira ono što mu trenutno pruža zadovoljstvo.

Zna da treba da štedi — ali troši.

Zna da treba da završi posao — ali odlaže.

Zna da određena navika šteti njegovom životu — ali joj se stalno vraća.

Problem nije u tome što čovek ima želje. Želje su prirodne.

Problem nastaje kada želje počnu da donose odluke umesto nas.

Stari filozofi smatrali su da sloboda ne počinje onda kada možemo da radimo sve što želimo, već onda kada možemo da odbijemo ono što želimo kada znamo da nam to ne koristi.

To je ogromna razlika.

Čovek koji mora odmah da zadovolji svaki impuls veoma lako postaje zavisan od hrane, kupovine, statusa, pažnje, društvenih mreža ili drugih ljudi.

Spolja može izgledati slobodno.

Iznutra ga zapravo kontroliše sledeća želja.

2. Živi od mišljenja drugih ljudi

Jedna od ideja koja se kasnije snažno razvila u stoičkoj filozofiji jeste razlikovanje stvari koje zavise od nas i onih koje ne zavise od nas.

Tuđe mišljenje uglavnom pripada drugoj grupi.

Možemo pokušati da budemo korektni, sposobni i pošteni. Ne možemo naterati svakoga da nas voli, poštuje ili razume.

Ipak, ogroman broj ljudi upravo na tome gradi svoj život.

Biraju posao zbog prestiža.

Kupuju stvari zbog utiska.

Ne iznose svoje mišljenje jer se plaše osude.

Ostaju u odnosima koji ih iscrpljuju jer ih plaši pitanje šta će drugi reći.

Na društvenim mrežama taj fenomen postao je još vidljiviji. Broj lajkova, komentara i pregleda lako postaje neka vrsta javnog merača sopstvene vrednosti.

Ali čovek čija slika o sebi potpuno zavisi od reakcije drugih ljudi nalazi se u veoma nestabilnom položaju.

Dovoljna je jedna kritika, odbijanje ili podsmeh da mu se čitav unutrašnji svet poljulja.

Za antičke mislioce mnogo stabilniji oslonac bio je karakter: pitanje nije „šta drugi misle o meni?“, već „da li živim u skladu sa principima koje smatram ispravnim?“

3. Uvek traži nekoga koga može da okrivi

Kada se dogodi nešto loše, prirodna reakcija često je traženje krivca.

Šef.

Partner.

Roditelji.

Država.

Kolege.

Okolnosti.

Ponekad su drugi ljudi zaista odgovorni za ono što nam se dogodilo. Filozofija ne zahteva da negiramo stvarnost.

Ali postoji ogromna razlika između prepoznavanja nepravde i pretvaranja sopstvenog života u beskonačan spisak tuđih grešaka.

Čovek koji za svaki neuspeh pronađe spoljnog krivca dobija kratkotrajno emocionalno olakšanje.

Istovremeno gubi nešto mnogo važnije: mogućnost da promeni ono što ipak jeste pod njegovom kontrolom.

To je jedna od najpraktičnijih ideja stare filozofije.

Možda nismo birali okolnosti.

Ali često možemo da biramo sledeći potez.

Slabost počinje onda kada čovek više ni ne traži sledeći potez, već samo novo opravdanje.

4. Ne podnosi neprijatnost

Savremeni život u velikoj meri pokušava da ukloni neprijatnost.

Hrana stiže na vrata.

Zabava je dostupna za nekoliko sekundi.

Kupovina se završava jednim klikom.

Telefon nam ne dozvoljava ni nekoliko minuta dosade.

To svakako donosi mnogo koristi. Ali postoji i druga strana.

Čovek koji se navikne da svaki trenutak mora biti udoban postaje veoma loše pripremljen za život, jer život neminovno donosi periode koji nisu udobni.

Gubitak.

Odbijanje.

Naporno učenje.

Neizvesnost.

Dosadan posao.

Finansijska disciplina.

Čekanje.

Filozofske škole antičkog sveta često su naglašavale disciplinu upravo zato što neprijatnost nije posmatrana kao katastrofa.

Ponekad je ona cena razvoja.

Čovek koji odustane čim nešto postane teško možda će kratkoročno živeti prijatnije, ali dugoročno teško može da izgradi nešto veliko.

Snaga nije odsustvo neprijatnosti.

Snaga je sposobnost da nastavimo kada neprijatnost dođe.

5. Zavidi ljudima umesto da uči od njih

Zavist je stara koliko i ljudsko društvo.

Vidimo nekoga ko ima više novca, lepšu kuću, bolju karijeru, srećniji odnos ili veću slobodu i vrlo lako počinjemo da tražimo razlog zbog kojeg ta osoba to navodno ne zaslužuje.

To je psihološki veoma primamljivo.

Ako uspeh drugoga objasnimo srećom, vezama, prevarom ili nepravdom, ne moramo da postavimo mnogo neprijatnije pitanje:

Šta ta osoba radi drugačije od mene?

Naravno, nisu svi uspesi pravedni i nisu sve startne pozicije jednake.

Ali automatska zavist ima jednu ozbiljnu cenu.

Od osobe od koje bismo možda mogli nešto da naučimo pravimo neprijatelja.

Mudriji pristup je drugačiji.

Tuđi uspeh može da bude informacija.

Kako je do njega došlo?

Koje odluke su mu prethodile?

Koje veštine su bile potrebne?

Šta od toga možemo da primenimo?

Zavist pita: „Zašto on ima?“

Radoznalost pita: „Kako je do toga došao?“

Drugo pitanje gotovo uvek vodi dalje.

6. Bes mu upravlja jezikom i odlukama

Bes sam po sebi nije dokaz slabosti.

Postoje situacije u kojima je ljutnja potpuno razumljiva.

Problem nastaje kada emocija dobije pravo da govori i odlučuje umesto nas.

Poruka poslata u afektu.

Rečenica koju ne možemo da vratimo.

Odluka donesena u nekoliko sekundi.

Sukob koji je mogao da bude izbegnut.

Sve to pokazuje koliko kratkotrajan emocionalni impuls može imati dugotrajne posledice.

Filozofi su zato samokontrolu smatrali jednim od najvažnijih delova karaktera.

Ne zato što čovek treba da postane hladan ili bezosećajan.

Naprotiv.

Poenta je da osećamo emociju, ali joj ne predajemo volan.

Možemo biti besni i ipak sačekati.

Možemo biti povređeni i ipak birati reči.

Možemo želeti osvetu i ipak odlučiti da nam ona ne koristi.

Ponekad nekoliko minuta samokontrole spreči nekoliko godina posledica.

7. Nema sopstvene principe — menja ih prema publici

Možda je ovo najopasnija osobina sa liste.

Čovek bez jasnih principa veoma lako postaje ono što trenutno okruženje od njega očekuje.

Sa jednom grupom govori jedno.

Sa drugom potpuno suprotno.

Ako mu nešto koristi, prihvata ga.

Ako mu sutra više ne koristi, odriče ga se.

Takav čovek možda kratkoročno može veoma dobro da prolazi u društvu, ali postoji ozbiljan problem: vremenom više ni sam ne zna šta zaista zastupa.

Antiška filozofija mnogo je govorila o karakteru upravo zato što karakter postaje važan kada niko ne gleda.

Lako je biti principijelan kada nas princip ništa ne košta.

Pravi test dolazi kada zbog njega moramo da odbijemo novac, priznanje, popularnost ili lakši put.

Čovek bez principa uvek ima cenu.

Pitanje je samo ko će je prvi ponuditi.

Šta su stari filozofi zapravo pokušavali da nam kažu?

Kroz različite škole, periode i učenja provlači se jedna zanimljiva ideja:

najvažnija borba čoveka često nije protiv drugih ljudi, već protiv sopstvene neuređenosti.

Protiv impulsa.

Protiv straha.

Protiv potrebe za odobravanjem.

Protiv zavisti.

Protiv izgovora.

Protiv besa koji želi da reaguje pre nego što razum stigne da razmisli.

Zato filozofska predstava snažnog čoveka nema mnogo veze sa slikom dominantne osobe koja kontroliše sve oko sebe.

Mnogo je bliža čoveku koji ume da kontroliše sebe.

Možda ne može da bira ekonomiju u kojoj živi.

Ne može da bira šta će drugi govoriti.

Ne može da garantuje uspeh.

Ne može da spreči svaki gubitak.

Ali može da radi na tome kako reaguje na sve to.

I upravo u tome leži razlog zbog kojeg ideje stare više od dve hiljade godina i danas zvuče iznenađujuće savremeno.

Promenili smo svet oko sebe mnogo više nego sebe.

Imamo pametne telefone, veštačku inteligenciju i pristup količini informacija koju antički filozofi nisu mogli ni da zamisle.

Ali i dalje se borimo sa istim stvarima: sujetom, strahom, zavišću, impulsima, besom i željom da budemo prihvaćeni.

Možda zato stare filozofske knjige još nisu završile svoj posao.

One nas ne uče kako da kontrolišemo svet.

Uče nas nečemu što je, po svemu sudeći, mnogo teže:

kako da prvo naučimo da upravljamo sobom.