Uspeh nije uvek pitanje inteligencije, talenta ili sreće. Ponekad najveća razlika između ljudi koji napreduju i onih koji godinama stoje u mestu nije u njihovim sposobnostima, već u načinu na koji razmišljaju, donose odluke, prihvataju neuspehe i upravljaju sopstvenim životom.

Zamislite dve osobe koje imaju slične prihode, obrazovanje i mogućnosti.

Posle deset godina jedna je finansijski stabilnija, sigurnija u sebe i zadovoljnija životom. Druga i dalje pokušava da promeni iste navike, rešava iste probleme i svakog januara donosi gotovo identične odluke.

Šta ih razlikuje?

Nije nužno reč o tome da je jedna vrednija ili pametnija. Na njihove rezultate utiču i okolnosti, podrška, zdravlje i mogućnosti koje im se pružaju. Ali deo razlike može da nastane iz svakodnevnih obrazaca ponašanja.

U psihologiji se posebno ističu značaj navika, samoregulacije, fleksibilnog razmišljanja i sposobnosti učenja iz iskustva.

Sledećih sedam obrazaca nisu univerzalna formula za uspeh. Oni su praktičan okvir za razumevanje ponašanja koja mogu povećati šanse za dugoročan napredak.

1. Ne oslanjaju se samo na ciljeve – stvaraju sisteme koji ih vode do njih

Gotovo svako ima neki veliki cilj.

Neko želi da smrša, neko da zaradi više, neko da pokrene posao, a neko da konačno stekne finansijsku sigurnost.

Problem nastaje kada čovek veruje da je sama želja dovoljna.

Rečenica „Želim da imam 20.000 evra ušteđevine“ predstavlja cilj. Ali ona ne govori ništa o tome šta ćemo uraditi sutra.

Sasvim drugačije zvuči: „Svakog meseca odvajam određeni deo prihoda, kontrolišem nepotrebne troškove i postepeno povećavam svoju zaradu.“

To je sistem.

Cilj nam pokazuje gde želimo da stignemo. Sistem određuje kako ćemo se ponašati dok tamo ne stignemo.

Psihološka prednost sistema jeste u tome što smanjuje zavisnost od trenutne motivacije. Čovek ne mora svakog jutra ponovo da odlučuje da li će nešto uraditi.

Kada korisno ponašanje postane rutina, napredak više ne zavisi isključivo od inspiracije.

Naravno, sistem ne garantuje bogatstvo ili uspeh. Ali dosledno ponašanje povećava mogućnost da ostvarimo ono što želimo.

2. Ne beže od svojih slabosti – pokušavaju da ih razumeju

Postoji jedna neprijatna istina o ljudskoj prirodi: mnogo je lakše pronaći opravdanje nego priznati sopstvenu slabost.

Neko godinama govori da nema sreće sa novcem, ali nikada ne analizira svoje troškove.

Drugi tvrdi da ga niko ne razume, ali retko razmišlja o načinu na koji razgovara sa ljudima.

Treći želi napredovanje na poslu, ali odbija da prihvati povratnu informaciju o svom radu.

Ljudi koji uspevaju da se razvijaju često imaju jednu važnu sposobnost: mogu da posmatraju sopstvene nedostatke bez potrebe da zbog njih obezvrede sebe.

Umesto da kažu „Takav sam i ne mogu da se promenim“, pitaju se:

„Šta mi ovde ne ide? Zbog čega? Šta mogu da naučim?“

U psihologiji je sposobnost posmatranja i procenjivanja sopstvenih misaonih procesa povezana sa metakognicijom.

Međutim, postoji važna razlika između konstruktivne samoprocene i neprekidnog samokritikovanja.

Prepoznavanje slabosti treba da bude početak promene, a ne razlog za samokažnjavanje.

Niko nije uspešan u svemu. Mnogo je korisnije znati gde nam je potrebna pomoć nego uporno glumiti da nam pomoć nikada nije potrebna.

3. Ne dozvoljavaju egu da odlučuje umesto njih

Koliko puta ste ostali pri nekoj odluci samo zato što niste želeli da priznate da ste pogrešili?

Možda ste nastavili posao koji ne donosi rezultate.

Možda ste ostali u odnosu koji vas iscrpljuje.

Možda ste nastavili da ulažete novac u nešto što očigledno ne funkcioniše.

Ljudi imaju prirodnu potrebu da svoje prethodne odluke predstave kao razumne. Zbog toga ponekad ostajemo vezani za loše izbore, čak i kada se pojave novi dokazi.

U bihevioralnoj ekonomiji poznata je i zamka već uloženih sredstava: skloni smo da nastavimo nešto samo zato što smo u to već uložili vreme, novac ili trud.

Fleksibilno razmišljanje podrazumeva drugačiji pristup.

Pre važne odluke treba razmotriti činjenice i moguće posledice. Ali kada se okolnosti promene, potrebno je preispitati prethodni izbor.

To ne znači da treba svakodnevno menjati mišljenje.

Znači da doslednost sopstvenim vrednostima ne mora da podrazumeva tvrdoglavu odanost pogrešnoj strategiji.

Ponekad najveći znak zrelosti nije reći „Bio sam u pravu“, već „Sada znam više nego ranije i zato ću postupiti drugačije“.

4. Ne mešaju neuspeh sa sopstvenom vrednošću

Zamislite čoveka koji je pokrenuo mali biznis, uložio u njega dve godine rada i na kraju morao da ga zatvori.

Jedna moguća reakcija glasi:

„Nisam sposoban. Nikada ništa neću postići.“

Druga je:

„Ovaj poslovni model nije uspeo. Moram da razumem zašto i odlučim šta dalje.“

Razlika između ova dva načina razmišljanja može biti ogromna.

Prva reakcija neuspeh pretvara u lični identitet. Druga ga posmatra kao konkretan događaj iz kojeg je moguće učiti.

Psihološka otpornost ne znači da nas neuspeh ne boli.

Naprotiv, razočaranje je sasvim prirodna reakcija kada nešto u šta smo verovali ne uspe.

Ali neuspešan projekat nije dokaz da je osoba neuspešna.

Izgubiti novac ne znači izgubiti vrednost. Pogrešiti ne znači biti nesposoban. Doživeti odbijanje ne znači biti nedostojan prihvatanja.

Ljudi koji uspevaju da naprave novi početak često su oni koji, uprkos neprijatnim emocijama, mogu da odvoje ono što im se dogodilo od onoga što jesu.

5. Njihovo najvažnije poređenje nije sa drugima, već sa sobom

Društvene mreže pretvorile su poređenje u gotovo neprekidnu aktivnost.

Ujutru vidimo čoveka koji je kupio stan.

Popodne nekoga ko je otvorio firmu.

Uveče prijatelja koji putuje na destinaciju koju mi ne možemo da priuštimo.

Čak i kada smo objektivno napredovali, tuđi uspesi mogu da stvore osećaj da zaostajemo.

Psihologija društvenog poređenja pokazuje koliko procena sopstvenog života može zavisiti od ljudi sa kojima se upoređujemo.

Međutim, tu postoji problem: obično upoređujemo svoju kompletnu svakodnevicu sa pažljivo izabranim trenucima tuđih života.

Konstruktivniji pristup jeste da se zapitamo koliko smo sami napredovali.

Da li danas bolje upravljamo novcem nego prošle godine?

Da li lakše rešavamo sukobe?

Da li smo naučili nešto što ranije nismo znali?

Da li smo postali pouzdaniji, strpljiviji ili hrabriji?

Tuđi uspeh može biti inspiracija. Ali ne mora biti merilo naše vrednosti.

Kada sopstveni napredak postane glavno merilo, manje energije trošimo na zavist, a više na ono što možemo da promenimo.

6. Naučili su da vreme štite jednako ozbiljno kao novac

Zamislite da svakog dana neko uzima po 20 evra iz vašeg novčanika.

Verovatno biste veoma brzo reagovali.

Ali kada nam svakodnevno nestanu dva ili tri sata zbog nepotrebnih rasprava, beskonačnog pregledanja telefona i obaveza koje nisu naše, često se ponašamo kao da ništa nismo izgubili.

Vreme je resurs koji ne možemo ponovo zaraditi.

Zato je sposobnost postavljanja granica važan deo lične efikasnosti.

Ljudi koji uspevaju da sačuvaju fokus ne prihvataju svaku obavezu, svaki poziv i svaki zahtev samo zato što im je neko nešto ponudio.

Razumeju da svaka odluka ima svoju cenu.

Ako kažemo „da“ još jednom nevažnom zadatku, možda istovremeno govorimo „ne“ odmoru, porodici, učenju ili radu na nečemu što nam je zaista važno.

To ne znači da treba postati sebičan ili nedostupan.

Znači da naše vreme zaslužuje promišljenu raspodelu.

Nije poenta uraditi što više stvari. Poenta je imati dovoljno vremena za stvari koje su zaista važne.

7. Imaju razlog koji je važniji od tuđeg divljenja

Novac može povećati sigurnost. Poslovni uspeh može doneti slobodu. Priznanje može pružiti osećaj postignuća.

Ali nijedna od tih stvari ne garantuje trajno zadovoljstvo.

Čovek može ostvariti cilj o kojem je godinama sanjao, a zatim otkriti da oseća neočekivanu prazninu.

Zašto?

Ponekad zato što je čitavo vreme sledio cilj za koji nikada nije ozbiljno razmotrio da li je zaista njegov.

Možda je želeo skupi automobil jer su ga imali drugi.

Možda je jurio prestižnu funkciju da bi dokazao sopstvenu vrednost.

Možda je pokušavao da ispuni očekivanja porodice ili okoline.

Psihološka teorija samoodređenja naglašava važnost autonomije, osećaja kompetentnosti i povezanosti sa drugima za ljudsku motivaciju i dobrobit.

Drugim rečima, nije nevažno samo ono što postižemo, već i zbog čega to radimo.

Za nekoga je uspeh mogućnost da obezbedi porodicu.

Za drugoga sloboda da raspolaže svojim vremenom.

Za trećeg prilika da radi nešto što smatra smislenim.

Kada znamo zbog čega nešto želimo, lakše razlikujemo stvarne prioritete od prolaznih želja.

Šta, zapravo, razlikuje ljude koji napreduju?

Ne postoji sedam tajnih pravila koja automatski stvaraju uspešnog čoveka.

Život je složeniji od toga.

Neki izuzetno disciplinovani ljudi suočavaju se sa okolnostima koje ne mogu da kontrolišu. Drugi postižu velike rezultate zahvaljujući mogućnostima koje mnogima nikada nisu bile dostupne.

Ipak, psihološki obrasci o kojima smo govorili mogu nam pomoći da bolje upravljamo onim delom života na koji imamo uticaj.

Da gradimo navike umesto da čekamo motivaciju.

Da prepoznajemo slabosti bez mržnje prema sebi.

Da menjamo odluke kada se promene činjenice.

Da učimo iz neuspeha, umesto da nas on definiše.

Da se manje poredimo sa drugima.

Da čuvamo vreme.

I da razumemo zašto nam je određeni cilj važan.

Možda je najveća promena upravo u tome što prestajemo da čekamo da postanemo neka potpuno druga osoba kako bismo započeli bolji život.

Jer napredak najčešće ne počinje velikom pobedom.

Počinje onog trenutka kada odlučimo da se prema sopstvenom vremenu, odlukama i mogućnostima ponašamo odgovornije nego juče.

A to je promena koju ne moramo da odlažemo do ponedeljka, sledećeg meseca ili nove godine.