Nije uvek najglasniji čovek u prostoriji onaj koga drugi najviše slušaju.

Ponekad je upravo suprotno.

Ljudi instinktivno primećuju osobu koja govori smireno, ne žuri, ne pokušava očajnički da se dopadne svima i ne zatrpava sagovornike hiljadama nepotrebnih reči. Takav način komunikacije ostavlja utisak sigurnosti, samokontrole i unutrašnje stabilnosti.

Samopouzdanje se, naime, ne čuje samo u tome šta govoriš. Čuje se u tempu, pauzama, pogledu, držanju tela i načinu na koji završavaš rečenicu.

Ovih sedam jednostavnih principa mogu potpuno promeniti način na koji te ljudi doživljavaju.

1. Drži pogled mirnim

Nemoj agresivno da zuriš u sagovornika, ali nemoj ni nervozno da sklanjaš pogled svakih nekoliko sekundi.

Dok govoriš, neka tvoj pogled bude smiren, stabilan i fokusiran.

Kontrolisan pogled daje tvojoj pojavi veću težinu.

Ljudi veoma brzo primećuju nervozu. Kada oči neprestano lutaju po prostoriji, kada gledamo u pod ili stalno proveravamo reakciju sagovornika, možemo ostaviti utisak da nismo potpuno sigurni u ono što govorimo.

Ali stabilan pogled ne znači nadmetanje.

Pravo samopouzdanje nije pokušaj da nekoga „pobediš pogledom“. Ono izgleda prirodno.

Gledaj osobu kao nekoga sa kim razgovaraš, a ne kao nekoga kome moraš nešto da dokazuješ.

2. Uspori

Prebrzo pričanje često može da bude znak napetosti.

Kada smo nervozni, želimo što pre da završimo misao, objasnimo sve detalje i sprečimo neprijatnu tišinu. Zato reči počinju da izlaze jedna preko druge.

Uspori.

Daj svojim rečima prostor da „dišu“.

Čovek koji ne žuri često zvuči kao čovek koji nema potrebu bilo kome da se dokazuje.

To ne znači da treba veštački da razvlačiš svaku rečenicu. Dovoljno je da napraviš kratku pauzu između važnih misli.

Umesto:

„Mislim da bismo možda mogli da pokušamo ovo zato što sam gledao podatke i čini mi se da bi možda moglo da funkcioniše…“

mnogo sigurnije zvuči:

„Pogledao sam podatke. Mislim da je ovo najbolja opcija.“

I onda — staneš.

3. Završavaj rečenice sa sigurnošću

Obrati pažnju kako završavaš svoje rečenice.

Neki ljudi nesvesno podižu ton na kraju izjave kao da zapravo postavljaju pitanje.

Tako čak i potpuno ispravna tvrdnja može da zvuči kao traženje dozvole ili odobravanja.

Umesto da zvučiš kao da pitaš:

„Mislim da treba da uradimo ovako…?“

reci mirno:

„Mislim da treba da uradimo ovako.“

Završi svoju misao jasno.

Ne moraš da budeš grub niti apsolutno siguran u svaku stvar koju kažeš. Samopouzdanje podrazumeva i sposobnost da kažeš „ne znam“.

Ali kada iznosiš svoj stav, govori kao da stvarno stojiš iza svojih reči.

4. Koristi manje reči — ali jače

Preterano objašnjavanje često umanjuje snagu poruke.

Kažeš ono što misliš.

Onda ponoviš isto drugim rečima.

Zatim dodaš još jedno objašnjenje.

Pa još jedan primer.

I na kraju poruka koja je mogla da bude snažna postane razvodnjena.

Zato:

prestani da objašnjavaš više nego što je potrebno.

Reci ono što je važno — i stani.

Razmisli pre nego što progovoriš.

Govori sa namerom.

Ljudi koji imaju jasnu misao obično ne moraju da koriste dvadeset rečenica tamo gde su dovoljne dve.

Jedna od najkorisnijih komunikacionih navika je jednostavno pitanje:

„Šta je suština onoga što želim da kažem?“

Počni od toga.

5. Ne plaši se tišine

Većina ljudi ima snažnu potrebu da popuni svaki trenutak tišine.

Ako sagovornik ne odgovori dve sekunde, odmah dodaju još nešto.

Pa još nešto.

A upravo tada često kažu više nego što su želeli.

Ne moraš da popunjavaš svaku pauzu.

Mirna tišina ponekad nosi veću težinu od još deset reči.

Zamisli poslovni razgovor.

Izneo si predlog.

Sagovornik ćuti.

Ako odmah počneš:

„Naravno, možemo i drugačije, nije problem, cena možda može malo da se promeni…“

upravo si počeo da pregovaraš sam protiv sebe.

Ponekad treba samo da kažeš ono što imaš.

I sačekaš.

Čovek koji može mirno da izdrži nekoliko sekundi tišine šalje jednostavnu poruku:

„Ne moram panično da kontrolišem svaku sekundu ovog razgovora.“

6. Opusti glas

Ne pokušavaj na silu da zvučiš dublje.

Veštački spušten glas često zvuči upravo tako — veštački.

Mnogo važniji su pravilno disanje i opuštenost tela.

Opusti ramena.

Diši normalno.

Ne steži grlo.

Govori tempom koji ti omogućava da ne ostaješ bez vazduha na polovini rečenice.

Opušten glas uglavnom zvuči snažnije od forsiranog glasa.

Ljudi često pokušavaju da „proizvedu“ autoritet.

Ali pravi autoritet uglavnom dolazi iz suprotnog pravca: iz smirenosti.

Kada telo nije napeto, menja se i način na koji govorimo.

Glas postaje stabilniji.

Rečenice postaju jasnije.

A sagovornik oseća da razgovara sa osobom koja kontroliše sebe.

7. Ostvari kontakt očima

Kada razgovaraš sa nekim — pogledaj ga.

Zadrži pogled prirodno nekoliko trenutaka, a zatim ga normalno pomeri.

Nemoj naglo da obaraš oči kao da si uhvaćen u nečemu.

Ali nemoj ni neprekidno da zuriš.

Samopouzdanje izgleda opušteno, ne očajno.

Kontakt očima govori:

„Slušam te.“

„Prisutan sam.“

„Ne plašim se ovog razgovora.“

Posebno je važan kada izgovaraš ključnu rečenicu.

Ako govoriš nešto važno, a istovremeno gledaš u telefon, sto ili vrata, deo težine poruke nestaje.

Pogledaj osobu.

Reci šta imaš.

I dozvoli svojim rečima da ostanu u prostoru.

Prava snaga komunikacije nije u glasnoći

Najjači komunikatori nisu nužno ljudi sa najdubljim glasom, najvećim rečnikom ili najdominantnijim karakterom.

Često su to ljudi koji su naučili nekoliko jednostavnih stvari:

ne žure, ne objašnjavaju se beskonačno, ne paniče pred tišinom i ne traže odobravanje posle svake rečenice.

Njihova komunikacija govori nešto mnogo dublje:

„Znam šta želim da kažem.“

„Spreman sam da saslušam.“

„Ne moram da budem najglasniji da bih bio siguran u sebe.“

I možda je upravo to najvažnija lekcija.

Ne pokušavaj da zvučiš moćno. Nauči da budeš miran, jasan i prisutan.

Kada to postigneš, ljudi mnogo češće počinju sami da obraćaju pažnju kada progovoriš.