6 „glupih“ navika koje mogu da kriju inteligentniji um nego što mislite

Postoji čudna osobina ljudskog ponašanja: veoma brzo procenjujemo druge na osnovu sitnica.

Neko često sanjari? „Nije fokusiran.“

Radni sto mu izgleda kao da je kroz njega prošla oluja? „Neorganizovan je.“

Ostavlja određene stvari za poslednji trenutak? „Lenj je.“

Ostaje budan do kasno, priča sam sa sobom ili potpuno izgubi osećaj za vreme dok nešto radi? Na prvi pogled, ništa od toga ne izgleda kao znak posebno sposobnog uma.

Međutim, psihologija nas često upozorava da ponašanje ne treba tumačiti izolovano. Ista navika kod dve osobe može imati potpuno različito značenje.

Zato tvrdnju da određena navika automatski znači visok IQ treba uzeti sa rezervom. Inteligencija je mnogo složenija od načina na koji držimo radni sto ili vremena kada odlazimo na spavanje.

Ipak, nekoliko ponašanja koja društvo često smatra „lošim navikama“ zaista mogu da budu povezana sa kreativnošću, sposobnošću rešavanja problema, dubokom koncentracijom ili drugačijim načinom obrade informacija.

Evo šest zanimljivih primera.

1. Sanjarenje

Originalna tvrdnja: Sanjarenje se povezuje sa višim rezultatima na testovima inteligencije i većom kreativnošću.

Sanjarenje obično ima lošu reputaciju.

Od detinjstva učimo da je dobar učenik onaj koji stalno prati šta se dešava, dok osoba koja gleda kroz prozor „nije prisutna“.

Ali ljudski um nije napravljen da bude neprekidno usmeren na spoljašnji svet.

Kada pažnja odluta, mozak može da povezuje informacije koje na prvi pogled nemaju mnogo zajedničkog. Upravo tokom tih trenutaka ljudima ponekad padaju na pamet nova rešenja, ideje ili neočekivane veze između problema.

Zbog toga kreativni ljudi često opisuju dobre ideje koje su im se pojavile dok su šetali, tuširali se ili jednostavno gledali kroz prozor.

Naravno, neprekidno lutanje misli koje ometa školu, posao ili svakodnevne obaveze nije prednost samo po sebi.

Ali povremeno pustiti mozak da luta nije nužno gubljenje vremena.

Ponekad je upravo tada najaktivniji deo našeg unutrašnjeg sveta.

2. Neuredan radni sto

Originalna poruka: Neuredno okruženje može biti povezano sa kreativnim razmišljanjem.

Postoji skoro univerzalna predstava produktivnosti: savršeno čist sto, jedna sveska, olovka i računar.

Stvarnost je komplikovanija.

Za neke ljude urednost predstavlja mir i omogućava bolju koncentraciju. Za druge je kreativni proces prirodno haotičniji: otvorene knjige, beleške, papiri, skice i nekoliko ideja koje se razvijaju istovremeno.

Zato neuredan sto ne znači da je neko inteligentan.

Ali isto tako nije dokaz da je neko neorganizovan ili nesposoban.

Važno je nešto drugo: da li osoba u tom prostoru uspeva da pronađe ono što joj treba i da završi posao?

Postoji velika razlika između kreativnog nereda i haosa koji onemogućava funkcionisanje.

Ako nered prati produktivnost, možda nije problem koji treba rešavati samo zato što ne izgleda lepo na fotografiji.

3. Odlaganje obaveza

Originalna tvrdnja: Odlaganje ponekad može da se pojavi kada um više privlače složeni problemi nego jednostavni, dosadni zadaci.

Ovde treba biti posebno oprezan.

Prokrastinacija sama po sebi nije znak inteligencije.

Ako stalno odlažemo važne obaveze dok problemi postaju sve veći, posledice su vrlo stvarne.

Ali nije svako odlaganje isto.

Ponekad osoba izbegava jednostavan administrativni zadatak, a istovremeno satima rešava veoma komplikovan problem koji je istinski zanima.

To nam govori nešto zanimljivo o motivaciji.

Mozak ne procenjuje zadatke samo prema njihovoj važnosti. Procjenjuje ih i prema količini stimulacije, izazova, novine i nagrade koju očekuje.

Zato veoma sposoban čovek može briljirati na komplikovanom projektu, a nedelju dana odlagati e-mail koji bi napisao za pet minuta.

To nije opravdanje za odlaganje.

Ali pokazuje da pitanje nije uvek: „Zašto sam lenj?“

Ponekad je korisnije pitati:

„Zašto mom mozgu ovaj zadatak deluje toliko nezanimljivo da ga stalno izbegavam?“

4. Ostajanje budnim do kasno

Originalna tvrdnja: Neka istraživanja povezivala su kasniji hronotip sa višim rezultatima na određenim testovima kognitivnih sposobnosti.

Ideja o „noćnim sovama“ odavno fascinira psihologe.

Neki ljudi jednostavno prirodno funkcionišu bolje kasnije tokom dana. Uveče postaju koncentrisaniji, kreativniji ili produktivniji.

Ali ovde postoji veoma važna granica.

Kasno odlazak na spavanje nije isto što i nedostatak sna.

Neko ko zaspi u jedan posle ponoći i dobije dovoljno kvalitetnog sna nalazi se u sasvim drugačijoj situaciji od osobe koja spava četiri ili pet sati kako bi nastavila da radi.

Nedostatak sna negativno utiče na pažnju, pamćenje, raspoloženje i donošenje odluka.

Dakle, nemojte pretvarati „ja sam noćna sova“ u izgovor za hronično neispavan život.

Možda vam jednostavno više odgovara kasniji ritam. Ali inteligencija ne poništava biološku potrebu za snom.

5. Potpuno gubljenje osećaja za vreme dok nešto radite

Na slici se ovo naziva „deep focus“ — duboka koncentracija.

Znate onaj osećaj kada počnete nešto da radite, podignete pogled i shvatite da su prošla dva sata?

U psihologiji je sličan fenomen poznat kao stanje duboke uključenosti ili „flow“.

Kada se pojavi, pažnja postaje veoma uska. Spoljašnje distrakcije slabe, osećaj vremena se menja, a osoba može dugo da ostane potpuno zaokupljena zadatkom.

To se često događa kada postoji dobra ravnoteža između sposobnosti osobe i težine izazova.

Previše lak zadatak vodi dosadi.

Previše težak može izazvati frustraciju.

Ali kada je problem taman dovoljno zahtevan, um može potpuno da se uključi.

Takva sposobnost nije isto što i visok IQ, ali duboka koncentracija je ogromna prednost u svetu u kojem se pažnja neprestano prekida porukama, obaveštenjima i kratkim sadržajima.

6. Pričanje samom sa sobom

Originalna tvrdnja: Govor samom sebi može pomoći određenim kognitivnim procesima i pamćenju.

Mnogi ljudi ovo rade, ali retko priznaju.

„Gde sam ostavio ključeve?“

„Dobro, prvo završavam ovo, pa onda ono.“

„Ne komplikuj. Samo kreni.“

To nije nužno čudna navika.

Govor može služiti kao alat kojim organizujemo sopstvene misli.

Kada problem izgovorimo naglas, ono što nam je u glavi postaje konkretnije. Lakše primećujemo greške, pamtimo redosled koraka ili zadržavamo pažnju na zadatku.

Zbog toga sportisti, studenti, ljudi koji rešavaju komplikovane probleme i mnogi profesionalci spontano koriste neku vrstu unutrašnjeg ili spoljašnjeg samogovora.

Ponekad je najkorisniji razgovor tokom dana upravo onaj koji vodimo sa sobom.

Inteligencija retko izgleda onako kako zamišljamo

Najveća greška bila bi da posle ovoga zaključimo:

„Moj sto je katastrofa, ostajem budan do tri i stalno odlažem posao — očigledno sam genije.“

Ne funkcioniše tako.

Nijedna od ovih navika sama po sebi ne dokazuje visoku inteligenciju.

Ali postoji mnogo zanimljivija pouka.

Ljudi imaju različite načine razmišljanja, koncentracije i stvaranja. Ponašanje koje sa strane izgleda neproduktivno ponekad može biti deo procesa koji toj osobi omogućava da razmišlja bolje.

Pravo pitanje zato nije da li imate „navike pametnih ljudi“.

Pitajte nešto korisnije:

Da li način na koji živim pomaže mom mozgu da stvara, rešava probleme, uči i završava ono što mi je važno?

Ako je odgovor da, možda nije potrebno da svaka vaša navika izgleda savršeno.

Jer inteligentan život nije predstava urednosti i produktivnosti.

Ponekad izgleda kao tišina, gomila papira, pogled kroz prozor — ili razgovor koji vodite sami sa sobom dok pokušavate da pronađete sledeću dobru ideju.