4 navike koje tiho potkopavaju mušku snagu — i šta psihologija kaže o njima

Postoji velika razlika između izgledati snažno i zaista biti psihološki stabilan muškarac. Glasnoća, dominacija, hladnoća ili potreba da se stalno nešto dokazuje drugima nisu isto što i unutrašnja snaga.

Mnogo važnije osobine su samokontrola, sposobnost donošenja odluka, istrajnost, odgovornost, kvalitet odnosa koje gradimo i osećaj da naš život ima pravac.

U objavi koja je inspirisala ovaj tekst navode se četiri ponašanja koja navodno „tiho uništavaju muževnost“. Neke formulacije iz originala su prilično grube i stereotipne, ali iza njih postoje psihološke teme o kojima vredi govoriti ozbiljnije.

Kada ih oslobodimo etiketa i pokušaja da ljude delimo na „jake“ i „slabe“, dobijamo četiri veoma korisna pitanja: Ko utiče na mene? Koliko upravljam sopstvenim impulsima? Da li samo planiram ili nešto zaista radim? I imam li cilj prema kojem se krećem?

1. Okruženje koje te vuče u pogrešnom smeru

Originalna poruka govori o tome da ljudi koji mnogo vremena provode zajedno počinju da dele slične stavove, navike i energiju.

Problem je što to predstavlja kroz etikete poput „ženstvenih“ ili „slabih“ muškaraca. Psihološki gledano, to nije naročito korisno. Nečija muževnost, stil, temperament ili način izražavanja ne govori automatski ništa o njegovom karakteru.

Mnogo važnije pitanje je: šta ljudi oko tebe podstiču u tebi?

Ako stalno provodiš vreme sa osobama koje odlažu obaveze, podsmevaju se ambiciji, žive bez ikakvih granica i svaki pokušaj promene dočekuju sa „ma pusti to“, vrlo lako možeš početi da prihvataš isti obrazac.

I obrnuto.

Kada su oko nas ljudi koji uče, rade, treniraju disciplinu, drže reč i imaju planove, takvo ponašanje vremenom počinje da izgleda normalno.

Zato rešenje nije odbacivanje ljudi koji se razlikuju od nas.

Rešenje je lični razvoj.

Radi na sebi, razvijaj svoje sposobnosti i traži ljude sa kojima deliš vrednosti poput odgovornosti, radoznalosti, discipline i međusobnog poštovanja. Kako se ti menjaš, često se prirodno menja i krug ljudi koji ti najviše odgovara.

Drugim rečima: ne pokušavaj opsesivno da „očistiš“ svoj krug. Postani osoba kojoj kvalitetni ljudi žele da budu blizu.

2. Život kojim upravljaju impulsi

Druga tačka govori o muškarcima koji nemaju dovoljno kontrole nad seksualnim željama.

Original to naziva jednom od najvećih prepreka muškoj ambiciji. Psihologija bi problem postavila nešto šire: nije stvar samo u seksualnosti, već u impulsivnosti.

Telefon. Hrana. Kupovina. Bes. Kockanje. Društvene mreže. Potreba za potvrdom. Seksualna pažnja.

Princip je vrlo sličan.

Kada čovek nauči da odmah reaguje na svaku želju koja se pojavi, njegov život polako počinje da se organizuje oko kratkoročnog zadovoljstva.

A skoro svaki ozbiljan cilj zahteva suprotno: sposobnost da danas uradimo nešto teško kako bismo sutra imali nešto vrednije.

To ne znači da je zadovoljstvo neprijatelj.

Problem nastaje kada zadovoljstvo postane komandant, a čovek putnik u sopstvenom životu.

Original kao rešenje predlaže čvrste vrednosti, dobre prijatelje i mentore. U tome postoji korisna ideja. Ljudi često lakše održavaju standarde kada pripadaju okruženju u kojem se odgovornost očekuje, a ne ismeva.

Dobar mentor takođe može biti važan, jer nam ponekad treba osoba koja je nekoliko koraka ispred nas i koja može da pokaže razliku između onoga što trenutno želimo i onoga što nam dugoročno koristi.

Zrelost nije odsustvo želja.

Zrelost je sposobnost da kažeš: „Želim ovo, ali ne moram odmah da postupim po tome.“

3. Mnogo snova, malo akcije

Treća navika možda je najčešća.

Veliki planovi.

Velike ideje.

„Jednog dana ću…“

„Samo da se poklope okolnosti…“

„Od sledećeg meseca krećem ozbiljno…“

Maštanje može biti prijatno jer našem mozgu na trenutak daje osećaj napretka bez rizika koji stvarni napredak zahteva.

U mašti nema odbijanja.

Nema neuspeha.

Nema neprijatnog prvog pokušaja.

U stvarnosti postoji sve to.

Zato neki ljudi provedu godine planirajući život koji nikada ne počnu da žive.

Original dalje kaže da ljudi toliko dugo planiraju da na kraju shvate da su zaostali, pa se pomire sa onim što imaju i pronađu dovoljno ubedljivo opravdanje za sebe i druge.

To zvuči surovo, ali iza toga postoji važna lekcija.

Akcija stvara informacije koje razmišljanje ne može.

Možeš šest meseci razmišljati o poslu. Jedan razgovor sa potencijalnim klijentom može ti pokazati više.

Možeš godinu dana zamišljati novi projekat. Prvih deset dana rada odmah će otkriti šta funkcioniše, a šta ne.

Veliki cilj zato treba smanjiti na sledeću konkretnu radnju.

Ne „napraviću bolju karijeru“.

Već: „Danas ću poslati jednu prijavu.“

Ne „biću u boljoj formi“.

Već: „Danas ću prošetati.“

Ne „pokrenuću projekat“.

Već: „Danas ću napraviti prvu verziju.“

Čoveka ne menja ono što planira.

Menja ga ono što ponavlja.

4. Život bez pravca

Poslednja tačka govori o nedostatku stvarnog cilja.

Originalna tvrdnja je da mnogi muškarci danas ne znaju šta im je svrha, zbog čega lako završavaju u beskonačnoj zabavi, igrama i drugim aktivnostima koje služe samo da popune vreme.

Rešenje koje se predlaže je jednostavno: pronađi svoju svrhu i radi na njoj.

Ovde treba napraviti jednu važnu ispravku.

Ljudi uglavnom ne dobiju dramatičan trenutak u kojem odjednom „otkriju svoju svrhu“.

Svrha se često gradi.

Počinje mnogo skromnije.

Šta ti je važno?

Za šta želiš da budeš odgovoran?

Koje sposobnosti želiš da razviješ?

Kome želiš da bude bolje zato što si ti postojao?

Kakav život bi ti za deset godina izazvao osećaj da nisi uzalud potrošio vreme?

Odgovori mogu biti posao, porodica, znanje, stvaranje, prijateljstva, pomoć drugima, sport, umetnost ili nešto sasvim drugo.

Čoveku nije potreban grandiozan životni manifest.

Potreban mu je pravac.

Jer kada nema pravca, svaka distrakcija izgleda dovoljno dobro.

Kada ga ima, mnogo je lakše odlučiti čemu treba reći „da“, a čemu „ne“.

Muževnost nije predstava za publiku

Najvažnija poruka ove teme možda nije ni u jednoj od četiri navedene tačke.

Muška snaga ne mora da bude agresivna, hladna ili teatralna.

Često izgleda mnogo jednostavnije.

Da uradiš ono što si rekao da ćeš uraditi.

Da možeš da kontrolišeš impuls kada bi ti bilo lakše da mu se prepustiš.

Da izabereš dobre ljude umesto popularnih ljudi.

Da prihvatiš odgovornost kada stvari krenu loše.

Da nastaviš da radiš kada više nema početnog uzbuđenja.

I da imaš dovoljno samopouzdanja da ne moraš svakog dana drugima da dokazuješ koliko si „muževan“.

Možda zato bolje pitanje nije:

„Da li izgledam dovoljno snažno?“

Već:

„Da li način na koji svakodnevno živim pravi od mene čoveka kakav želim da budem?“

Odgovor na to pitanje retko se nalazi u velikim rečima.

Najčešće se vidi u malim navikama koje ponavljamo kada nas niko ne gleda.