10 rečenica koje često izgovaraju ljudi koji očajnički žele da deluju pametnije nego što jesu

Neki ljudi uđu u razgovor da bi nešto saznali. Drugi uđu da bi dokazali da su već sve znali.

Razlika se ponekad primeti mnogo brže nego što očekujemo.

Nije stvar u tome da li neko koristi komplikovane izraze, ima fakultetsku diplomu ili govori samouvereno. Čovek može da bude izuzetno obrazovan i istovremeno svestan svega što još ne zna. Isto tako, neko može da zna vrlo malo, ali da o tome govori sa takvom sigurnošću da ostavlja utisak neprikosnovenog autoriteta.

Upravo tu nastaje zanimljiv paradoks: želja da izgledamo inteligentno ponekad proizvodi ponašanje koje ostavlja potpuno suprotan utisak.

Ljudi koji su sigurni u svoje znanje uglavnom nemaju potrebu da svaku diskusiju pretvore u takmičenje. Mogu da kažu „ne znam“, mogu da promene mišljenje kada dobiju bolje informacije i ne osećaju da im tuđe dobro pitanje ugrožava status.

U psihologiji postoji pojam intelektualne poniznosti — sposobnosti da prepoznamo da naše znanje ima granice i da je moguće da druga osoba zna nešto što mi ne znamo. Istraživanja su povezala veću intelektualnu poniznost sa većom spremnošću da ljudi saslušaju suprotna mišljenja i upoznaju argumente koji dovode u pitanje njihove postojeće stavove.

Zato problem sa sledećim rečenicama nije u samim rečima. Svako ih ponekad može izgovoriti.

Problem nastaje kada postanu obrazac komunikacije — način da se druga osoba umanji, razgovor prekine ili sopstvena kompetentnost proglasi neupitnom.

1. „Pa to je očigledno“

Ovo je jedna od najjednostavnijih rečenica kojom se razgovor može pretvoriti u borbu za status.

Ako je neko postavio pitanje, očigledno mu odgovor nije bio očigledan.

Umesto objašnjenja, rečenica „pa to je očigledno“ često šalje sasvim drugu poruku:

„Kako je moguće da ti ovo ne znaš?“

Time se fokus prebacuje sa teme razgovora na inteligenciju sagovornika.

Zaista stručna osoba obično nema problem da komplikovanu stvar objasni jednostavno. Ne mora da napravi drugu osobu glupom kako bi pokazala koliko sama zna.

Čak i kada nešto zaista jeste jednostavno, postoji ogromna razlika između:

„To je vrlo jednostavno, pokazaću ti.“

i:

„Pa to je očigledno.“

Prva rečenica prenosi znanje.

Druga pokušava da uspostavi hijerarhiju.

2. „Mogao sam ja to odmah da ti kažem“

Postoji posebna vrsta pameti koja se pojavljuje tek kada već znamo rezultat.

Projekat je propao?

„Znao sam.“

Veza se završila?

„Od početka sam video.“

Investicija nije uspela?

„Mogao sam odmah da ti kažem.“

Problem je što ljudi mnogo lakše pronalaze objašnjenje događaja nakon što se on već dogodio.

Tada prošlost izgleda logičnije i predvidljivije nego što je zaista bila.

Zbog toga osoba koja stalno govori „znao sam“ možda ne pokazuje izuzetnu sposobnost predviđanja. Ponekad samo pokušava da naknadno zauzme poziciju osobe koja je navodno sve vreme razumela situaciju bolje od drugih.

Mnogo korisnije pitanje bilo bi:

„Šta iz ovoga možemo da naučimo?“

To zahteva više inteligencije od naknadnog proglašavanja sopstvene nepogrešivosti.

3. „Ja sam duže na ovom svetu od tebe“

Iskustvo jeste vredno.

Ali broj godina nije automatski dokaz da je neko u pravu.

Čovek može trideset godina da radi isti posao i iz tog iskustva izvuče ogromno znanje. Ali može i trideset godina da ponavlja iste greške.

Kada se godine koriste kao argument koji treba da prekine raspravu, razgovor prestaje da bude razmena ideja.

Poruka postaje:

„Ne moram da odgovorim na tvoj argument jer sam stariji.“

Zrela osoba svoje iskustvo koristi da objasni zašto nešto misli, a ne da drugoj osobi oduzme pravo na mišljenje.

Godine mogu doneti mudrost.

Ali mudrost se ne meri samo godinama.

4. „Ti to jednostavno ne razumeš“

Ponekad je ova rečenica potpuno opravdana.

Ali postoji važan test.

Ako druga osoba zaista nešto nije razumela — možete li joj objasniti šta?

Tu se često vidi razlika.

Osoba koja razume temu može da pokaže gde je došlo do nesporazuma, pruži primer ili drugačije objasni svoj argument.

Osoba kojoj je prvenstveno važno da pobedi u diskusiji često ostaje na:

„Ti to ne kapiraš.“

To nije argument.

To je način da se argument izbegne.

Kada neko svaki pokušaj preispitivanja njegovog mišljenja proglašava dokazom da ga drugi „ne razumeju“, možda ne štiti činjenice.

Možda štiti sopstveni ego.

5. „Ne treba mi tvoje mišljenje“

Niko nije dužan da prihvati svaki savet koji dobije.

Ali potpuno odbijanje tuđih informacija može postati problem kada čovek počne da veruje da njegov sopstveni sud nikada ne treba proveravati.

Psihologija već decenijama proučava našu sklonost da pogrešno procenjujemo sopstveno znanje.

Jedan od poznatijih pojmova je Dunning-Kruger efekat, koji opisuje situacije u kojima ljudi mogu da precene svoje sposobnosti ili znanje upravo zato što još nemaju dovoljno stručnosti da pravilno procene sopstvene nedostatke.

Važno je, međutim, ne pretvoriti taj pojam u internet-uvredu.

Svi ljudi mogu pogrešno proceniti svoje znanje.

Inteligentna reakcija zato nije:

„Meni niko ništa ne može da kaže.“

Već:

„Da čujem. Možda vidiš nešto što sam ja propustio.“

Saslušati nekoga nije isto što i složiti se sa njim.

6. „Nema potrebe da mi objašnjavaš“

Možda zaista nema.

Ali ako ovu rečenicu neko koristi svaki put kada treba da sasluša detalje, postoji mogućnost da mu je važnije da izgleda kao da već zna nego da proveri da li zaista zna.

Najkompetentniji ljudi često postavljaju mnogo pitanja.

Ne zato što su neupućeni, već zato što znaju koliko jedna mala informacija može promeniti čitavu sliku.

Dok osoba koja želi da demonstrira znanje često pokušava što pre da kaže:

„Znam.“

stručnjak će češće pitati:

„Šta se tačno dogodilo?“

„Koji su podaci?“

„Šta smo možda propustili?“

Radoznalost nije znak slabije inteligencije.

Često je upravo njen rezultat.

7. „Znam šta radim, veruj mi“

Samopouzdanje je korisno.

Problem počinje kada treba da zameni dokaz.

Ako neko zaista zna šta radi, obično može da objasni makar osnovnu logiku svoje odluke:

Zašto ovo radimo?

Koji je rizik?

Na čemu zasnivamo pretpostavku?

Šta radimo ako plan ne uspe?

Rečenica „veruj mi“ nije sama po sebi problematična. U mnogim odnosima i profesijama poverenje je neophodno.

Ali ako se pojavljuje svaki put kada neko postavi legitimno pitanje, onda više nije zahtev za poverenjem.

Postaje zahtev za odsustvom kontrole.

Prava kompetentnost može da podnese pitanje.

Krhko samopouzdanje ga često doživljava kao napad.

8. „Istražio sam ja to“

Odlična rečenica.

Sve dok posle nje može da usledi odgovor na pitanje:

„Šta si pronašao?“

Problem interneta nije nedostatak informacija. Problem je što gotovo za svaki stav možemo pronaći stranicu, video ili objavu koja će nam potvrditi ono u šta smo već želeli da verujemo.

Zato „istraživao sam“ samo po sebi ne govori mnogo.

Važnije je:

Koji su izvori?

Koliko su pouzdani?

Da li postoje podaci koji govore suprotno?

Da li bi nova informacija mogla da promeni naš zaključak?

Istraživanja o intelektualnoj poniznosti upravo tu pronalaze zanimljivu razliku: ljudi spremniji da priznaju ograničenja sopstvenog znanja pokazuju i veću otvorenost prema informacijama koje osporavaju njihove stavove.

Drugim rečima, ozbiljno istraživanje ne završava rečenicom:

„Ja sam istražio i tačka.“

Ponekad tek tada počinje.

9. „Ma nije to toliko teško“

Za osobu koja nešto zna — verovatno nije.

Ali neko ko već deset godina radi u Excelu zaboravlja kako je izgledao njegov prvi dan.

Programer zaboravlja trenutak kada nije znao šta je promenljiva.

Vozač posle stotina hiljada kilometara više ne razmišlja o svakom pokretu kojim menja brzinu.

Znanje menja naš osećaj težine nekog zadatka.

Zato „nije to teško“ često više govori o iskustvu govornika nego o stvarnoj jednostavnosti zadatka.

Problem nastaje kada se koristi za ponižavanje nekoga ko tek uči.

Mnogo bolja verzija glasi:

„Deluje teško na početku, ali postane jednostavnije kada razumeš ovaj deo.“

Isti čovek.

Isto znanje.

Potpuno drugačiji efekat na sagovornika.

10. „Čekaj, ti stvarno nisi znao to?“

Ton ovde menja sve.

Može biti iskreno iznenađenje.

Ali može biti i vrlo sofisticiran način ponižavanja.

Nije poenta preneti informaciju, već pred publikom pokazati:

„Ja znam nešto što ti ne znaš.“

A svako od nas ne zna neuporedivo više stvari nego što zna.

Profesor fizike možda ne zna da popravi automobil.

Odličan hirurg možda ne razume poreski sistem.

Programer koji poznaje pet programskih jezika možda nema pojma kako se orezuje vinograd.

Znanje je kontekstualno.

Zato činjenica da neko ne zna jednu informaciju praktično ništa ne govori o njegovoj ukupnoj inteligenciji.

I postoji još jedan razlog da ne koristimo ponižavanje kao metod komunikacije. Eksperimentalno istraživanje objavljeno u časopisu Frontiers in Psychology pokazalo je da čak i posmatranje nepristojnog ponašanja može negativno uticati na raspoloženje i određene kognitivne zadatke, mada su autori naglasili da rezultate pilot-studije treba dodatno proveravati na većim uzorcima.

Drugim rečima, način na koji razgovaramo nije beznačajan.

Može menjati atmosferu čitave prostorije.

Najpametnija rečenica ponekad ima samo dve reči: „Ne znam“

Postoji nešto zanimljivo kod ljudi koji zaista mnogo znaju.

Što dublje uđu u određenu oblast, to jasnije vide koliko je ona velika.

Zbog toga ozbiljan stručnjak često govori opreznije od osobe koja je o istoj temi pogledala tri videa.

On kaže:

„Zavisi.“

„Nemamo dovoljno podataka.“

„Moguće je da grešim.“

„Moram to da proverim.“

„Ne znam.“

Na površini, takve rečenice mogu zvučati manje impresivno od kategoričkog: „Znam tačno kako stvari stoje.“

Ali upravo sposobnost da čovek razlikuje ono što zna od onoga što pretpostavlja predstavlja važan deo ozbiljnog razmišljanja.

Zato nijednu osobu ne treba procenjivati na osnovu jedne fraze.

Svako od nas je nekada rekao „pa to je očigledno“ ili „znao sam“.

Važan je obrazac.

Kada neko neprekidno mora da bude najpametniji u prostoriji, omalovažava pitanja, odbacuje druga mišljenja i nikada ne priznaje grešku, možda pred sobom nemamo dokaz izuzetne inteligencije.

Možda gledamo nešto sasvim drugo:

snažnu potrebu da drugi poveruju da je ona tu.

Jer stvarna inteligencija ne mora stalno da objavljuje svoje prisustvo.

Najčešće se vidi u nečem mnogo tišem — radoznalosti, sposobnosti slušanja, dobrom pitanju i spremnosti da čovek promeni mišljenje kada činjenice pokažu da je pogrešio.