Život koji često uzimamo zdravo za gotovo: Brojke koje mogu da promene način na koji gledamo svet

Budimo se, uzimamo telefon, proveravamo poruke, puštamo vodu, pripremamo kafu i započinjemo još jedan dan. Sve to radimo gotovo automatski, kao da su novi dan, zdravlje, kretanje, znanje i povezanost sa svetom nešto što nam je zauvek obećano.

A nisu.

Čovek se lako navikne na ono što ima. Ono što je nekada bilo san vremenom postaje svakodnevica, a zatim nešto što prestajemo da primećujemo. Zdravlje primećujemo kada ga izgubimo. Tišinu cenimo kada nam postane nedostupna. Slobodu kretanja razumemo tek kada svaki prag postane prepreka. Čistu vodu počinjemo da cenimo kada shvatimo da je za milione ljudi ona i dalje udaljena, nesigurna ili nedostupna.

Ove brojke nisu tu da bi nas naterale da se osećamo krivim zato što imamo više od nekoga drugog. One postoje da bi nas podsetile da zahvalnost nije poricanje sopstvenih problema. Zahvalnost je sposobnost da, uprkos problemima, prepoznamo ono što je i dalje dobro.

Još jedan dan nije sitnica

Procene zasnovane na podacima Ujedinjenih nacija pokazuju da je tokom 2025. godine u svetu preminulo približno 63 miliona ljudi. Kada se taj broj podeli na dane, dolazi se do više od 170.000 izgubljenih života dnevno.

To ne znači da treba da živimo u strahu. Naprotiv, trebalo bi da nas podseti da jutro nije samo početak radnog dana, već nova prilika.

Možda današnji dan neće biti savršen. Možda će biti naporan, običan ili ispunjen brigama. Ali činjenica da smo ga dočekali znači da još možemo nešto da popravimo, kažemo, naučimo ili oprostimo. Možemo pozvati osobu koju dugo odlažemo da pozovemo. Možemo se izviniti. Možemo promeniti jednu lošu naviku. Možemo provesti vreme sa ljudima koji nam znače.

Ne moramo svaki dan pretvoriti u veliko dostignuće. Ponekad je dovoljno da ga ne provedemo potpuno nesvesni njegove vrednosti.

Dok se mi brinemo zbog sitnica, milioni se bore za zdravlje

Iza broja od približno 50 miliona ljudi koji žive sa posledicama dijagnoze raka nalaze se stvarne porodice, pregledi, terapije, neizvesnosti i dani u kojima se hrabrost pokazuje kroz najobičnije postupke. Prema procenama Međunarodne agencije za istraživanje raka, 53,5 miliona ljudi bilo je živo u periodu od pet godina nakon postavljanja dijagnoze raka, na osnovu podataka za 2022. godinu.

Bolest ne menja samo telo. Ona menja raspored porodice, način na koji ljudi planiraju budućnost i vrednost koju daju svakom mirnom danu.

Zato zdravlje ne treba posmatrati samo kao odsustvo bolesti. Zdravlje je mogućnost da ustanemo bez pomoći, odemo na posao, prošetamo, udahnemo duboko i napravimo plan za sledeću nedelju. To su obične stvari sve dok jednog dana ne prestanu da budu obične.

Briga o sebi zato nije sebičnost. Zakazati pregled, odmoriti se, kretati se, hraniti se razumno i obratiti pažnju na signale tela nisu izrazi straha, već poštovanja prema životu koji imamo.

Kretanje koje ne primećujemo

Ustanemo iz kreveta, pređemo iz jedne prostorije u drugu, siđemo niz stepenice ili izađemo iz kuće bez razmišljanja o širini vrata, visini ivičnjaka i nagibu prilaza.

Za veliki broj ljudi svaki od tih detalja odlučuje da li će moći samostalno da se kreću.

Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je približno 80 miliona ljudi širom sveta verovatno potrebno invalidsko kolica radi lakšeg i sigurnijeg kretanja. U mnogim državama samo deo ljudi koji ih trebaju zaista ima pristup odgovarajućim kolicima i stručnoj podršci.

Ova činjenica ne bi trebalo da izazove sažaljenje. Trebalo bi da pokrene poštovanje i razmišljanje o pristupačnosti.

Osoba koja koristi invalidska kolica ne traži poseban tretman, već mogućnost da uđe u ustanovu, koristi prevoz, radi, putuje i učestvuje u životu zajednice. Pravi napredak društva ne meri se samo modernim zgradama, već time da li su one dostupne svakome.

Svet ne izgleda isto svim ljudima

Boje su toliko prisutne da retko razmišljamo o njima. Crveno svetlo, zelena oznaka, obojena mapa, grafikon ili dugme na ekranu deluju kao univerzalni znaci.

Ipak, procenjuje se da oko 300 miliona ljudi živi sa nekim oblikom poremećaja raspoznavanja boja, poznatim kao daltonizam. Stanje je znatno češće kod muškaraca, a intenzitet i vrsta poremećaja razlikuju se od osobe do osobe.

Daltonizam nas podseća na jednostavnu istinu: ljudi mogu gledati istu stvar, a ipak je ne doživeti na isti način.

To se ne odnosi samo na vid. Svako od nas posmatra život kroz sopstveno iskustvo, vaspitanje, strahove, znanje i okolnosti. Zato nije svako neslaganje znak loše namere. Ponekad dvoje ljudi jednostavno vide drugačiju nijansu iste situacije.

Malo više strpljenja može učiniti više od potrebe da uvek budemo u pravu.

Zvuci koje uzimamo zdravo za gotovo

Glas osobe koju volimo, smeh u susednoj sobi, muzika, kiša na prozoru i jednostavno pitanje: „Kako si?“ deo su svakodnevice koju često jedva primećujemo.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od 1,5 milijardi ljudi živi sa nekim stepenom gubitka sluha, dok je za oko 430 miliona potrebna rehabilitacija zbog ozbiljnijeg, onesposobljavajućeg oštećenja sluha.

Gubitak sluha nije samo tišina. On može uticati na komunikaciju, obrazovanje, zaposlenje, odnose i osećaj pripadnosti. U društvu koje brzo govori i još brže donosi zaključke, neko ko nije čuo pitanje lako može biti pogrešno shvaćen kao nezainteresovan ili nepristojan.

Zato je važno gledati osobu dok govorimo, ne prekrivati usta, biti strpljiv i ne pretpostavljati da nečija tišina znači odsustvo razumevanja.

Ponekad je najveći znak poštovanja jednostavno potruditi se da budemo jasnije čuti.

Voda koja poteče čim otvorimo slavinu

Mnogi od nas mogu da popiju čašu vode bez razmišljanja odakle ona dolazi, koliko je bezbedna i da li će je sutra biti.

Za stotine miliona ljudi to nije svakodnevna sigurnost.

Prema podacima programa Svetske zdravstvene organizacije i UNICEF-a, oko 703 miliona ljudi nema pristup čak ni osnovnoj usluzi snabdevanja vodom. Najnovije procene dodatno pokazuju da oko 2,1 milijarde ljudi nema bezbedno upravljanu vodu za piće, što znači da izvor možda nije u domu, nije dostupan kada je potreban ili nije pouzdano zaštićen od kontaminacije.

Iza tih brojki nalaze se sati provedeni u hodanju, teški kanisteri, propuštena nastava, bolesti i neizvesnost koju je teško zamisliti iz doma u kojem se voda podrazumeva.

Zahvalnost prema vodi ne znači samo reći da smo srećni što je imamo. Ona znači da je ne rasipamo bez potrebe, da ne zagađujemo izvore i da razumemo da ono što je nama rutinska pogodnost za druge predstavlja pitanje zdravlja i dostojanstva.

Čitanje jedne rečenice može promeniti život

Ovaj tekst čitate bez potrebe da razmišljate o tome kako se slova povezuju u reči. Možete pročitati uputstvo za lek, ugovor, poruku, naziv ulice ili oglas za posao.

To je sposobnost koja otvara vrata gotovo svakom delu savremenog života.

UNESCO navodi da približno 739 miliona mladih i odraslih širom sveta i dalje nema osnovne veštine čitanja i pisanja. Veliki deo njih čine žene, a problem je naročito prisutan u regionima u kojima siromaštvo, udaljenost škola i društvene nejednakosti ograničavaju pristup obrazovanju.

Nepismenost nije dokaz manjka inteligencije. Često je posledica okolnosti koje osoba nije birala.

Neko je morao da radi umesto da ide u školu. Neko je odrastao u mestu bez učitelja. Neko je morao da brine o porodici. Neko je tek u odraslom dobu dobio priliku da prvi put napiše svoje ime.

Zato nikada ne bi trebalo ismevati osobu koja sporo čita, pogrešno piše ili traži pomoć pri popunjavanju obrasca. Možda upravo pred nama pokušava da savlada nešto za šta nikada ranije nije dobila priliku.

Internet je svakodnevica, ali ne i univerzalna stvarnost

Za mnoge poslove, prijave, obrazovanje, bankarstvo i komunikaciju danas je potreban pristup internetu. Toliko smo navikli na povezanost da prekid signala od nekoliko minuta doživljavamo kao ozbiljan problem.

Međunarodna unija za telekomunikacije procenjuje da je tokom 2025. godine oko šest milijardi ljudi koristilo internet, ali da je približno 2,2 milijarde i dalje bilo van mreže. Najveći deo nepovezanog stanovništva živi u zemljama sa nižim i srednjim prihodima.

Biti bez interneta danas ne znači samo biti bez zabave. To može značiti nemogućnost pristupa obrazovanju, informacijama, digitalnom poslu, zdravstvenim uslugama ili komunikaciji sa porodicom.

Telefon u našoj ruci zato nije samo uređaj za beskrajno pomeranje sadržaja. On može biti biblioteka, učionica, kancelarija i sredstvo za izgradnju novog života.

Pitanje nije samo koliko vremena provodimo na internetu, već šta od tog vremena stvaramo.

Putovanje avionom nije iskustvo dostupno svakome

Često se na društvenim mrežama pojavljuje tvrdnja da oko 6,5 milijardi ljudi nikada nije putovalo avionom. Ipak, ovu brojku treba posmatrati kao grubu procenu, a ne kao precizan zvanični podatak, jer globalne statistike uglavnom beleže broj putovanja i putnika, a ne broj jedinstvenih osoba koje su makar jednom letele. Jedna osoba koja leti deset puta može biti evidentirana kao deset putnika.

Suština poruke ipak ostaje važna: putovanja koja neko smatra običnim delom godišnjeg odmora za mnoge su nedostižan luksuz.

Nije svako video more. Nije svako napustio mesto u kojem je rođen. Nije svako imao pasoš, slobodno vreme ili novac za putovanje.

Zato uspomene ne bi trebalo meriti samo cenom hotela ili udaljenošću destinacije. Čak i izlet, šetnja kroz nepoznato mesto ili dan proveden sa dragom osobom može postati deo života kojeg ćemo se jednog dana najradije sećati.

Zahvalnost ne znači da nemamo pravo na probleme

Pogrešno je reći čoveku koji prolazi kroz težak period: „Ćuti, neko ima manje od tebe.“

Tuđa patnja ne poništava našu. Umor je stvaran. Razočaranje boli. Finansijski problemi, gubitak odnosa, stres i neizvesnost ne nestaju samo zato što negde postoji još teža situacija.

Ali perspektiva može da spreči da jedan problem prekrije čitav život.

Možemo istovremeno biti zabrinuti zbog onoga što nam nedostaje i zahvalni za ono što imamo. Možemo želeti napredak, a da ne preziremo sadašnjost. Možemo raditi na boljem životu bez uverenja da ovaj današnji nema nikakvu vrednost.

Zahvalnost nije odustajanje od ambicije. Ona je način da put do cilja ne provedemo u stalnom osećaju da život još nije počeo.

Neko se moli za život koji ti već imaš

Neko bi danas voleo da može samostalno da ustane.

Neko bi želeo da čuje glas svoje porodice.

Neko pokušava da nauči da napiše svoje ime.

Neko kilometrima nosi vodu.

Neko čeka rezultate pregleda.

Neko nema internet preko kojeg bi mogao da uči i radi.

A neko bi dao sve za još jedno obično jutro.

To ne znači da moramo svakog trenutka biti srećni. Znači samo da ne treba čekati gubitak da bismo prepoznali vrednost.

Pozovite svoje ljude. Čuvajte zdravlje. Koristite znanje. Ne odlažite život dok sve ne postane savršeno, jer savršen trenutak možda nikada neće doći. Postoji samo ovaj dan, sa svim svojim brigama, mogućnostima i malim trenucima koji lako prođu neprimećeno.

Možda nemate sve što želite.

Ali nešto što danas smatrate običnim moglo bi biti upravo ono za šta se neko drugi trenutno moli.

Ne uzimajte svoj život zdravo za gotovo.