Šta Frojd kaže o osobi koja se smeje najglasnije — a plače u tišini

Postoje ljudi koji gotovo nikada ne ulaze u prostoriju neprimećeni.

Prvi ispričaju vic. Prvi razbiju neprijatnu tišinu. Nasmeju društvo kada razgovor postane težak. Kada ih neko pita kako su, odgovor je gotovo automatski: „Odlično.“

A onda ostanu sami.

I iza vrata iza kojih više nema publike pojavljuje se sasvim drugačija osoba.

Zbog toga internetom godinama kruže rečenice koje se pripisuju Sigmundu Frojdu: da se „najglasnije smeju oni koji najviše pate“, da „najveselija osoba često krije najveću tugu“ ili da osoba koja zasmejava sve oko sebe „plače kada je niko ne vidi“.

Frojd, koliko se može utvrditi iz njegovih dela, nije napisao nijednu od tih rečenica.

Ali ono što jeste napisao mnogo je zanimljivije.

Frojd je o ovome pisao 1927. godine

Najbliže ovoj ideji nalazimo u njegovom kratkom, ali izuzetno zanimljivom eseju „Der Humor“ — „Humor“.

Frojd ga je napisao tokom druge nedelje avgusta 1927. godine. Njegova ćerka Anna Freud pročitala je rad u njegovo ime 1. septembra 1927. na Desetom međunarodnom psihoanalitičkom kongresu u Insbruku. Tekst je iste godine objavljen u psihoanalitičkom Almanahu za 1928, a kasnije i u časopisu Imago. U engleskom Standard Edition nalazi se u 21. tomu, na stranicama 161–166.

To nije bio njegov prvi susret sa smehom.

Više od dve decenije ranije, 1905, Frojd je objavio čitavu knjigu „Jokes and Their Relation to the Unconscious“, odnosno delo o vicu, dosetki i njihovom odnosu prema nesvesnom. Tada ga je posebno zanimalo kako humor može da omogući izlaz impulsima, mislima i tenzijama koje inače kontrolišemo ili potiskujemo.

Ali 1927. postavlja dublje pitanje:

Zašto čovek ponekad pravi šalu upravo onda kada bi, objektivno, trebalo da pati?

Humor kao pobuna protiv bola

Frojd u tekstu daje ekstreman primer.

Čoveka u ponedeljak vode na vešala, a on komentariše otprilike: „Lepo počinje ova nedelja.“

Zašto se čovek šali u trenutku u kojem nema gotovo nikakav razlog za smeh?

Za Frojda, humor tada nije dokaz da čoveka nije strah.

Naprotiv.

Spoljašnja realnost može biti užasna, ali psihički sistem kao da govori:

„Neću dozvoliti da ovo potpuno ovlada mnome.“

Zbog toga Frojd humor opisuje kao svojevrsnu pobedu ega nad okolnostima. Njegova čuvena formulacija glasi: „Humour is not resigned; it is rebellious.“ — humor nije rezigniran, već pobunjenički.

U tome se krije jedna važna razlika.

Čovek se ponekad ne smeje zato što mu nije teško.

Smeje se upravo zato što mu je teško.

Humor tada pravi nekoliko centimetara psihološke distance između osobe i bola.

Ne menja stvarnost.

Ali menja način na koji je osoba u tom trenutku doživljava.

A šta ako stalno zasmejavaš druge?

Tu savremena psihologija postaje još zanimljivija.

Harvardski psihijatar George Vaillant, koji je decenijama proučavao načine na koje ljudi psihološki izlaze na kraj sa životom, humor je svrstavao među zrele odbrambene mehanizme, zajedno sa altruizmom i sublimacijom.

Dugoročna Harvardova istraživanja na kojima je radio pokazivala su da je korišćenje zrelijih načina suočavanja sa stresom povezano sa boljim psihosocijalnim funkcionisanjem tokom života.

Drugim rečima:

Ako se čovek našali na račun sopstvenih problema, to ne mora značiti da beži od njih.

Ponekad znači da je pronašao način da ih nosi bez toga da ga slome.

Ali postoji druga strana priče.

Nije svaki humor zdrav

Psiholog Rod Martin, jedan od najpoznatijih savremenih istraživača humora, sa kolegama je razvio veoma uticajan model četiri stila humora.

Dva su uglavnom adaptivna: humor kojim povezujemo ljude i humor kojim sebi pomažemo da drugačije sagledamo teškoće.

Ali postoje i agresivni i samoporažavajući humor.

Ovaj poslednji je posebno zanimljiv za našu temu.

To je osoba koja stalno pravi šalu na sopstveni račun kako bi bila prihvaćena, izbegla konflikt ili sprečila druge da je povrede pre nego što ona prva „povredi“ samu sebe.

Istraživanja povezuju izražen samoporažavajući humor sa nižim samopoštovanjem i višim nivoima depresivnih simptoma, dok je zdrav humor usmeren na suočavanje sa problemima povezan sa optimizmom i boljim psihološkim blagostanjem.

Zato nije ključno pitanje:

„Koliko se neko smeje?“

Mnogo je važnije:

„Čemu taj smeh služi?“

Osmeh može biti i društvena maska

Savremena psihologija zna da ljudi veoma rano uče da prilagođavaju izraze lica društvenoj situaciji.

Možemo se nasmejati jer želimo nekoga da umirimo.

Jer nam je neprijatno.

Jer ne želimo da drugi vide strah.

Jer smo naučili da ne pokazujemo slabost.

Ili zato što želimo da zadržimo ulogu osobe koja je „uvek dobro“.

Psychology Today je ovaj fenomen opisivao i kroz popularni izraz „smiling depression“ — situaciju u kojoj osoba spolja može delovati veselo i funkcionalno dok istovremeno proživljava ozbiljnu unutrašnju tugu. Psihološkinja Rita Labeaune pisala je upravo o ljudima čija spoljašnja fasada ne odgovara njihovom unutrašnjem stanju.

Važno je, međutim, ne pretvarati to u internet dijagnozu.

Osoba koja se mnogo smeje nije automatski depresivna.

Možda je jednostavno društvena, optimistična, temperamentna ili zaista srećna.

Smeh sam po sebi ne govori dovoljno.

Problem nastaje kada masku više nikada ne skidamo

Profesor psihologije sa Stanforda James Gross godinama proučava regulaciju emocija.

Jedna od strategija koju istražuje naziva se expressive suppression — potiskivanje spoljašnjeg izražavanja emocija.

To izgleda ovako:

„Ljut sam, ali neću pokazati.“

„Povređen sam, ali ću se nasmejati.“

„Tužan sam, ali niko neće primetiti.“

Gross i njegove kolege pokazali su da hronično potiskivanje emocija može biti povezano sa nepovoljnijim emocionalnim i socijalnim ishodima, iako efekti zavise od osobe, kulture i situacije.

I tu dolazimo do najvažnije granice između humora koji leči i humora koji skriva.

Zdrav humor kaže:

„Ovo boli, ali mogu da preživim.“

Maska kaže:

„Ovo ne sme niko da vidi.“

Razlika je ogromna.

Najsmešnija osoba u društvu ponekad ima posao koji niko nije tražio od nje

U mnogim porodicama i grupama postoji jedna osoba koja postane „zabavljač“.

Kada je napeto — ona se šali.

Kada svi ćute — ona razbije tišinu.

Kada je neko tužan — ona podigne atmosferu.

Vremenom se stvara identitet:

„Ja sam onaj koji sve nasmejava.“

Problem nastaje kada takva osoba počne da veruje da nema pravo na drugu ulogu.

Ako je tužna, oseća da razočarava druge.

Ako traži pomoć, čini joj se da više nije „ona jaka“.

Ako ćuti, ljudi odmah pitaju šta nije u redu.

I tako čovek koji je svima dozvolio da budu ranjivi može sebi tu privilegiju potpuno uskratiti.

Frojd verovatno ne bi pitao koliko glasno se smeješ

Pitao bi šta taj smeh radi za tebe.

Da li ti pomaže da podneseš ono što ne možeš da promeniš?

Da li ti daje distancu od bola?

Da li ti omogućava da kažeš ono što drugačije ne bi mogao?

Ili te štiti od trenutka u kojem bi morao da priznaš:

„Nisam dobro.“

To je velika razlika između humora kao snage i humora kao oklopa.

Prvi nam dozvoljava da se nasmejemo životu i zatim mu se ponovo vratimo.

Drugi nas tera da nastavimo predstavu čak i kada više nema publike.

I možda zato nije najvažnije obratiti pažnju na osobu koja se najglasnije smeje.

Važnije je primetiti šta se dogodi kada smeh prestane.

Jer čovekov unutrašnji život često ne počinje onim što pokazuje pred svima.

Počinje tek onda kada više ne mora nikoga da zabavlja.