Autofagija i povremeni post: šta je zaista otkrio nobelovac Yoshinori Ohsumi — i šta nauka danas kaže

Priča o autofagiji poslednjih godina postala je jedan od najvećih zdravstvenih trendova na internetu. Naslovi obećavaju „čišćenje ćelija“, usporavanje starenja, bolji metabolizam, smanjenje zapaljenja, pa čak i zaštitu od ozbiljnih bolesti.

U osnovi ove priče zaista se nalazi veliko naučno otkriće.

Ali postoji važna razlika između onoga što je nauka dokazala — i onoga što su društvene mreže dodale.

Japanski biolog Yoshinori Ohsumi dobio je Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 2016. godine za otkrića mehanizama autofagije, procesa kojim ćelije razgrađuju i recikliraju sopstvene komponente. Njegovi ključni eksperimenti rađeni su prvenstveno na kvascu i omogućili su naučnicima da identifikuju gene i mehanizme koji kontrolišu autofagiju.

Međutim, Ohsumi nije dobio Nobelovu nagradu zato što je dokazao da gladovanje leči bolesti, niti je dokazao da telo počinje da „leči sve“ onog trenutka kada preskočimo obrok.

To je viralno pojednostavljenje mnogo složenije biologije.

Šta je zapravo autofagija?

Naše ćelije nisu statične strukture. U njima se neprestano stvaraju, koriste, popravljaju i razgrađuju proteini i druge komponente.

Autofagija je jedan od sistema koji omogućava ćeliji da prepozna određeni materijal, razgradi ga i njegove delove ponovo iskoristi.

Može se zamisliti kao kombinacija kontrole kvaliteta i reciklažnog sistema ćelije.

Proces je naročito važan kada ćelija prolazi kroz određene vrste stresa ili kada je dostupnost hranljivih materija smanjena. Nobelov komitet navodi da autofagija između ostalog omogućava razgradnju i recikliranje ćelijskih komponenti i pomaže ćelijama da odgovore na nedostatak hranljivih materija i druge oblike stresa.

To ne znači, međutim, da je autofagija potpuno „isključena“ dok jedemo i da se zatim magično „uključuje“ posle tačno određenog broja sati.

Biologija nije prekidač.

Da li post podstiče autofagiju?

Ovde viralna priča ima stvarnu naučnu osnovu.

Ograničena dostupnost energije i hranljivih materija može uticati na puteve povezane sa autofagijom. Zato istraživači intenzivno proučavaju povremeni post, vremenski ograničenu ishranu i metaboličke promene tokom posta.

Noviji naučni pregledi ukazuju da intermittent fasting može uticati na metaboličke procese, osetljivost na insulin i puteve povezane sa ćelijskim odgovorom na stres, uključujući autofagiju.

Ali jedna veoma popularna tvrdnja nije dovoljno dobro potkrepljena:

„Posle tačno 16 ili 18 sati autofagija se uključuje.“

Kod ljudi nije utvrđen univerzalan sat posle kojeg odjednom nastaje snažna, sistemska autofagija u svim tkivima.

Na proces mogu uticati prethodni obroci, ukupna energetska ravnoteža, fizička aktivnost, metabolizam, godine, zdravstveno stanje i brojni drugi faktori.

Zato je mnogo odgovornije govoriti da post može biti jedan od metaboličkih signala povezanih sa autofagijom, nego obećavati čitaocu određeni efekat posle 16, 18 ili 24 sata.

Šta se tokom posta događa sa insulinom i metabolizmom?

Kada jedemo, posebno obrok koji sadrži ugljene hidrate, nivo glukoze u krvi raste, a pankreas luči insulin.

Tokom dužeg perioda bez hrane insulin uglavnom opada, organizam postepeno menja način na koji dolazi do energije i povećava korišćenje sopstvenih energetskih rezervi.

Zbog toga je povremeni post postao predmet velikog interesovanja u istraživanjima gojaznosti, regulacije telesne težine, insulinske osetljivosti, dijabetesa tipa 2 i kardiometaboličkog zdravlja.

Neka istraživanja pokazuju da vremenski ograničena ishrana kod određenih ljudi može pomoći u smanjenju telesne težine i poboljšanju pojedinih pokazatelja regulacije glukoze. Ipak, potrebne su veće i dugotrajnije studije da bi se razumeli dugoročni efekti.

Drugim rečima:

povremeni post može biti koristan obrazac ishrane za neke ljude, ali nije metabolički „hak“ koji poništava kvalitet hrane, kalorijski unos, san i fizičku aktivnost.

Da li često jedenje „isključuje“ autofagiju?

Ni ova tvrdnja ne bi trebalo da se predstavlja apsolutno.

Organizam stalno prilagođava metabolizam dostupnosti energije. Periodi hranjenja i periodi bez hrane aktiviraju različite signalne puteve.

Zbog toga naučnike zanima pitanje da li savremeni obrazac u kome jedemo od ranog jutra do kasno uveče ostavlja premalo vremena za metaboličke procese koji dominiraju tokom perioda bez hrane.

Ali reći da „tri obroka i dve užine potpuno isključuju autofagiju“ bilo bi preterivanje.

Mnogo važnije pitanje za većinu ljudi jeste šta jedu, koliko jedu, koliko se kreću, kako spavaju i kakvo im je ukupno metaboličko zdravlje.

Autofagija, rak i Alzheimerova bolest: ovde treba biti posebno oprezan

Veza autofagije sa bolestima jedna je od najzanimljivijih oblasti savremene biologije.

Poremećaji procesa autofagije povezani su sa brojnim bolestima, uključujući neurodegenerativne poremećaje, metaboličke bolesti i karcinome. Upravo zato se autofagija intenzivno istražuje kao potencijalna meta budućih terapija.

Ali iz toga ne sledi da post leči rak ili Alzheimerovu bolest.

Kod raka je situacija posebno kompleksna: autofagija u nekim okolnostima može imati zaštitne efekte, dok je u drugim situacijama tumorske ćelije mogu koristiti kako bi preživele stres. Naučni pregledi naglašavaju da još nije jasno u kojoj meri intermittent fasting povećava autofagiju kod ljudi obolelih od raka i kakve bi kliničke koristi ili rizike to moglo imati.

Slično važi za Alzheimerovu bolest. Postoje zanimljivi rezultati iz laboratorijskih i životinjskih modela, kao i rana istraživanja kod ljudi, ali dugoročna efikasnost i optimalni protokoli još nisu ustanovljeni.

Zato tvrdnja:

„Telo već ima lek protiv raka i Alzheimera, samo nemojte jesti“

nije samo netačna — može biti i opasna.

A šta je sa „suplementima za autofagiju“?

Autofagija je veoma složen ćelijski proces. Ne postoji razlog da se svaki proizvod na kome piše „cellular renewal“, „longevity“ ili „autophagy support“ automatski smatra dokazanim načinom da se kod ljudi postigne klinički značajna autofagija.

Marketing i biologija nisu isto.

I zanimljivo je da farmaceutska industrija zapravo ne krije autofagiju. Naprotiv, naučnici aktivno istražuju lekove koji bi mogli da utiču na ovaj proces u različitim bolestima. Nobelov komitet je još 2016. naveo da su u toku intenzivna istraživanja lekova usmerenih na autofagiju.

Povremeni post nije za svakoga

Čak i kada se koristi samo kao način organizovanja ishrane, post nije univerzalno bezbedan.

Poseban oprez potreban je kod osoba koje koriste insulin ili određene lekove za dijabetes, jer preskakanje obroka može povećati rizik od hipoglikemije. NIDDK preporučuje da osobe sa dijabetesom planiraju post zajedno sa zdravstvenim stručnjakom i po potrebi prilagode terapiju.

Mayo Clinic takođe navodi da intermittent fasting nije odgovarajući izbor za svakoga, naročito za osobe sa istorijom poremećaja ishrane, trudnice i dojilje, kao i određene druge rizične grupe.

Najvažnija poruka Ohsumijevog otkrića

Najfascinantniji deo priče zapravo ne zahteva nikakvu teoriju zavere.

Naše ćelije poseduju neverovatno sofisticirane sisteme održavanja.

One razgrađuju nepotrebne ili oštećene komponente, recikliraju materijal i neprestano prilagođavaju svoj metabolizam okolnostima.

Ohsumijevo otkriće pomoglo je nauci da razume jedan od fundamentalnih mehanizama iza tog procesa.

Post može uticati na neke od tih metaboličkih puteva. Ali autofagija nije tajni lek, nije prekidač koji se uključuje posle 18 sati i nije zamena za medicinsko lečenje.

Upravo tu stvarna nauka postaje mnogo zanimljivija od viralnog mita.